MERHABA, LALA LAND

Jedan dan u Carigradu

„Vrlo teško bih se privikao na svet bez knjiga, ali stvarnost nije u njima, jer ne može cela u njih da stane.“

Ove reči je književnica Margerit Jursenar, prva žena koja je primljena u Francusku akademiju, stavila u usta rimskom caru Hadrijanu, u svom najpoznatijem romanu Hadrijanovi memoari. Margerit je imala relativno malo formalnog obrazovanja, ali njen otac je od ranog detinjstva malu Margerit navikavao na intenzivna putovanja i usadio strast i želju za učenjem istorije na licu mesta. Istraživanja Orijenta i Bliskog istoka predstavljala su deo njenih istraživačkih strasti, a kao što znamo, jedno putovanje vredi kao sto pročitanih knjiga; no bez njihovog sadržaja u glavi, putovanje vredi otprilike nekoliko selfija na „instagramabilnim“ mestima

i onih, danas neverovatnih, 30 kilograma dozvoljenog prtljaga u Turkish Airlines-u. Jer moderna država Turska, kada već subvencioniše svog nacionalnog avio-prevoznika, čini to sa planom. Trgovački duh, odnegovan kroz vekove, poznaje sve rafinirane motivacione trikove prodaje, pa tako i povećanu količinu dozvoljenog prtljaga. Ovo, naravno, nije ciljana akcija namenjena Srbima, ali je baš taman za Srbe.

Skoro dve decenije nisam nikuda išla u organizaciji neke putničke agencije, ne volim taj industrijski turizam. To nije putovanje, to je silikonski umetak. Kako samo ime kaže, „paket aranžman“ koji simulira širenje vidika, a zapravo fragment nečije ideje prilagođen nečijem profitu, namenjen mejnstrim klijentima. Ovog puta sam zbog osećaja kolektiviteta prihvatila da idem preko domaće agencije. Naknadna pamet nije pamet, ali sada sam, baš ponavljački, utvrdila zašto to ne radim. Naravno da se agencija „Kompas“ prilagodila domaćem mejnstrimu i da je fokus ponude takav da je smeštaj maksimalno blizu Kapali čaršije.

To je idealno za one koji se uklapaju u onih 30 kg prtljaga, i to je sve od ponude. Nadajući se da ću saznati nešto više i bolje, odlučila sam se za dodatnu ponudu – lokalni vodič. Bolje da nije. Tako sramno loše vođenje (samo kroz Aja Sofiju i Topkapi) nikada nisam doživela. Loš srpski jezik do nerazumevanja smisla, više nego oskudne informacije, malo se kao izvor informacija navodila turska serija „Sulejman Veličanstveni“, prestala sam da brojim kod sedmog spominjanja. Mi koji seriju nismo gledali verovatno je trebalo da se stidimo u ćošku. Sram ih bilo! Jedina apsolutno svetla tačka ove organizacije bio je mladi lokalni domaćin agencije Almedin Perenda iz Travnika, koji je za dvadesetak minuta pokazao više znanja i pružio više upotrebljivih informacija nego zvanični vodič za ceo dan. Šteta bi bila velika da mi ovo nije već peta ili šesta poseta Stambolu.

Još uvek koristimo mnogo turskih reči

Carigrad, ali i današnji Istanbul, veoma je važan grad za prepoznavanje nekih stereotipa našeg identiteta. Biti u Stambolu a ne poznavati istoriju ovog grada jeste kao da danas putujemo nepoznatom teritorijom bez satelitske navigacije, ali to je ipak samo za one kojima je važno da razumeju neke uzročno-posledične veze.

Ostali idu na „čaršiju aman zaman“, sve u gužvi vičući „ajde“ i „ej, bre“, tamo popiju „kahvu“,

eventualno „raki“, probaju „burek“ napravljen od mekanih „jufki“ uz „jogurt“, bolje „ajran“, „čorbu“ jedu „kašikom“, na „sokaku“ piju sok od sveže ceđenog „nara“, na Misir čaršiji (egipatska pijaca začina) obavezno kupe „alevu papriku“, „badem“ i još neki „bakaluk“ i svrate na „baklavu“. Na taj način se uživa i izbegava „bedak, belaj, bašibozuk , a baška i bajbok ili aps“. Pet stotina godina je vrlo dug period, mnoge pojmove i navike, a time i reči za njih, toliko smo usvojili da više ni ne znamo kako mi svi dosta razumemo i govorimo turski, samo smo te informacije „batalili“. Lingvisti kažu da postoji preko osam hiljada turskih reči u našem jeziku, mada ima i akademskih građana koji sasvim ozbiljno tvrde da su ih Turci zapravo pokupili od Srba. „Jogunast“ način razmišljanja je poznati „kalup“ ili „ćorsokak“ za lokalnu – čitaj „džepnu“ – upotrebu. Ove reči u našem jeziku nisu samo reči, one su mnogo više od toga. One su dokaz koliko su turska kultura i način života postali deo naše kulture.

Pre nego što je Konstantinopolj osvojen 1453. i postao Istanbul, grad je bio centrala Vizantijskog carstva i balkanski narodi su bili njegov deo i pod kompletnim uticajem Istočnog rimskog carstva. Kada je posle sto godina neprekidnih otomanskih pokušaja dvadesetjednogodišnji Mehmed II konačno osvojio grad, koji hiljadama godina ima najvažniju planetarnu geostratešku poziciju, odmah je prestonicu Osmanlija preselio iz Jedrena u Konstantinopolj i na placu tik pored Aja Sofije lično nacrtao osnove svoje rezidencije, koja će se kasnije nazvati Topkapi (od reči „top“ i „kapija“). Slučaj je hteo da je naša mala grupa bila u poseti Aja Sofiji i Topkapiju tačno 6. aprila ove godine, na dan kada je Mehmed II 1453. godine započeo napad i 53-dnevnu opsadu grada, ali i na pravoslavni, dakle vizantijski Veliki petak. Gospođi koja je bila vodič, naravno, nije palo na pamet da uopšte uoči, a ni spomene ovakvu triviju, pošto verovatno nije bila bitna za seriju. Ali biti tačno onog dana 565 godina kasnije, kada je zvanično počeo pad Vizantijskog carstva i dramatična promena vlasti, religije i čitavog sistema, to jest smena hrišćanskog i pravoslavnog sveta i poretka jednim potpuno drugačijim islamskim i osmanlijskim, možda ipak nije sasvim slučajno. Možda je to onaj važan deo stvarnosti koji nam dolazi iz knjiga, ali ne može u njih da stane.

Posmatrali smo Aja Sofiju spolja i iznutra, gledali tu kombinaciju hrišćanskih (restauriranih) ostataka fresaka i islamskih religijskih obeležja, kupolu okruženu naknadno dozidanim minaretima i, zapravo, gledali nataložene slojeve istorije koji su, tako pomešani, direktno uticali na naše živote poslednjih hiljadu godina.

Zamišljala sam kako su se odvijali događaji tog 6. aprila pre skoro šest vekova, kako su se osećali stanovnici Konstantinopolja, sveštenici, radnici vodovoda iz obližnje Bazilike cisterne, zanatlije, trgovci i svi ostali. Da li su znali da je to kraj epohe? Da li su imali poverenje u svoju odbranu i vojsku? Odgovore na ova pitanja možemo samo da naslutimo.

Pre tačno deset godina sam bila poslednji put u Aja Sofiji i tada se ulazilo bez gužve, bez ikakvog zastoja ili bezbednosne kontrole. Danas je sasvim druga priča koja važi za sve svetski važne spomenike kulture, bez obzira na to da li su u Istanbulu, Parizu, Firenci ili Londonu: višesatni redovi za karte (alternativa su turistički vodiči ili kupovina unapred preko interneta), momci sa dugim cevima na ulazima, obavezan prolazak kroz rendgen i neopisiva gužva. Ostaci zidina koje su opasivale trouglasto poluostrvo između Evrope i Azije, na kom se smestio Konstantinopolj, još su tu i kada bi mogli da govore, verovatno bi nešto rekli o „deja vu“ osećaju sličnom kao i pre 565 godina.

Opsada turista sa jedne strane, podmukli terorizam čiji fanatizam bira mesta na kojima se skuplja mnogo ljudi i naoružani specijalci na svakom ćošku sa svojim oklopnim vozilima stvaraju atmosferu ne baš pritajenog opsadnog stanja i podsećaju na sve pokolje, uništavanja i katastrofe koje su se upravo na ovom mestu dešavale hiljadama godina.

Zlatni rog i Bosfor

Prateći narativ koji nam je odabrao datum i istorija, ali malo i obična glad, sa Sultanahmeta put vodi ka Galata mostu u jedan od bezbroj ribljih restorana. Južna strana Zlatnog roga odmah ispred mosta predstavlja mesto gde je u antička vremena bila prva luka grada. Sasvim je logično da je blizu luke i pijaca, mesto gde se odvijala sva trgovina. I danas je tu pristanište, ali za lokalne brodove koji prevoze putnike preko u Kadikoј na azijsku stranu grada, a odmah pored je i pijaca.

U Stambolu na Bosforu, bolan paša leži

Da je ovaj 6. april ipak poseban, dokazuju i događaji koji se ređaju kao da ih neka nevidljiva sila vodi. Živopisan susret sa uličnim sviračima začas nas zaustavlja. Muzika je poznata, naša, teško je odmah ne prepoznati „U Stambolu na Bosforu, bolan paša leži”

Momentalno sam se setila Džonija Štulića i njegove izvedbe ove pesme sa sve (ukradenim) rifom iz Lejle. Džoni, rođen u Skoplju, odrastao u Zagrebu, frontmen kultne „Azre“, važne pojave zlatnih osamdesetih bivše države. Za one koji nisu znali ovaj detalj naše rok istorije evo link na YT https://www.youtube.com/watch?v=LN3j9z3LKRk

Naši novi drugari, stambolski ulični svirači i Džoni, rok i sevdah. Ima li bolje paralele istorije Balkana? Samo jedna pesma bez problema razvije, kao u nekom ubrzanom filmu, sve isprepletene kontraste Balkana i sve probuđene fosile našeg društva. Poneke uši zaglušene zavičajnim frazama uvek traže razlike, a moje uvek i svuda traže tačke spajanja, jer su naštelovane na ideju koju je Predrag Matvejević divno definisao u svojoj dragocenoj knjizi Mediteranski brevijar, da „posebnost, sama po sebi još nije vrednost“. Ovaj zlatni presek svih veza, u Alemdar ulici, vrlo blizu Pašine kapije, jedan je od boljih. I kako uzbuđenja troše „šeker“, a i nije sve u muzici, istoriji, knjigama i metaforama, ima nešto i u kadaifima i baklavama od zelenih pistaća.

Neka od bezbroj poslastičarnica pored Gulhane parka u kom cvetaju lale zadovoljila je našu želju za kafom i šećerom, ali i podsetila da je mesec nisan (april) idealno vreme za posetu Istanbulu. Lale su cvetale i prekrile gotovo čitav grad.

Zanimljivo je da je upravo ovaj cvet bio simbol Otomanskog carstva u doba mira i prosperiteta, u vreme kad je Carstvo bilo na vrhuncu svoje moći i od tada je lala postala tradicionalni simbol Istanbula. Prve lukovice lala su upravo iz Turske u šesnaestom veku stigle u Amsterdam i tamo napravile pravu berzansku groznicu. Mi smo osim lukovica doneli i njihove nazive lala, ali i zumbul.

Bosfor

Veliki petak je imao svoj finiš na Galata mostu uz lokalnu ribu levrek (zanimljivo je da i Albanci koriste istu reč za brancin) iz Karadeniza – Crnog mora, i zaista odlično crno tursko vino iz Ankare, ali najbolji je bio pogled na Bosfor i početak Zlatnog roga, preko na azijsku obalu, desno na evropsku obalu i neopisivu količinu brodova koji plove tom tako malom a tako važnom delu akvatorije.

„More je prastari jezik koji ne umemo odgonetnuti“, kaže Borhes, a ja dodajem da umemo da ga osetimo. Stari mudraci su smatrali da se Mediteran proteže dokle raste maslina, ali da Crno more nekako nije Mediteran. Osmanlije su Crno more smatrali svojim jezerom i Bosfor je bio linija kontrole. Sve to se nekako oseća na tom mostu i uz dobro vino i društvo veče je pokazalo da sreća može da se sakupi na jednom mestu.

Posmatrajući jedan putnički brod, koji se kreće i manevriše na svega nekoliko desetina metara udaljenosti, i stotinak velikih trgovačkih i putničkih odmah iza, razmišljam o podatku da godišnje ovim uskim „bogazom“ prođe oko 56.000 plovila, od kojih 10.000 tankera. Jasno je koliko je Rusiji, Ukrajini, Gruziji, Bugarskoj i Rumuniji važan dobar odnos sa Turskom, a jasno je zbog čega je turski tadašnji premijer Erdogan na početku svoje izborne kampanje, uzgred budi rečeno, baš u Beogradu na jednoj poslovnoj konferenciji 10. oktobra 2011. najavio početak gradnje novog kanala pod imenom „Istanbulski kanal“, kao paralelnog morskog prolaza sa Bosforom. Zvaničan motiv je rasterećenje Bosfora i izmeštanje tankera iz bezbednosnih i ekoloških razloga iz centra grada Istanbula. Kanal je počeo da se gradi, predviđena cena je 10 milijardi dolara, tvrde da je potpuno finansiran iz sopstvenih sredstava, a kritičari pak smatraju da je to nerealno niska cena. Glavnu ulogu u projektu ima turska armija, a 43 kilometra dug kanal će se pružati od Crnog mora preko jezera Kučukčekmeče kroz šumu do Mramornog mora. U okviru ovog „Ludog projekta“, kako ga je sam Erdogan nazivao, jeste i izgradnja trećeg istanbulskog aerodroma, koja se privodi kraju, a oba projekta treba da se kompletiraju do 2023. godine, kada se obeležava 100 godina od osnivanja moderne turske države. Neprovereni izvori tvrde da sav novac od naplate za prolazak brodova kroz Bosfor uzima Velika Britanija, po nekom starom sporazumu iz 1923., i da on ističe isto 2023. godine. Tada, ako kanal bude gotov, obećavaju da će se po Bosforu švrćkati samo ribarski, sportski brodovi i trajekti za prevoz putnika. Dakle, kome je uzbudljivo da pije kafu dok mu pola svetske flote klizi ispred nosa da požuri na Bosfor, ima vremena do 2023.

Nije dovoljno ići jednom u Istanbul

Uz sve primedbe koje sam gore podelila, saznanje dana je, ipak, da neka mesta treba posetiti više puta, i to sa dobrim vremenskim razmakom. Iskustvo koje smo u međuvremenu sakupili nam oštri logiku, a sadašnjost i prošlost poprima drugi izgled. Istanbul je sigurno jedno od tih mesta. Ne samo zbog slavne prošlosti, jer diveći se samo njoj, svodi se sve na istoriju. Istanbul treba posetiti pre svega zbog fantastične energije koju ovaj grad ima, zbog mnogo mladog sveta koji vidimo na ulici, zbog Muzeja moderne umetnosti, jer Turska mnogo ulaže u mlade umetnike; zbog azijske strane grada koja je neočekivano preuzela primat od evropske. Neobično je da je pijaca Kadikoj neuporedivo bolja od ovih za turiste na evropskoj strani. Izbor sveže ribe u ribarnicama i nekoliko stolova za ručak, fenomenalna ulica iza pijace sa minijaturnim pržionicama kafe u kojima se ona i pije prepuna je nekog nasmejanog sveta.

Na azijskoj strani skoro da nismo sreli ženu u feredži, a na evropskoj je to postalo pravilo. Nije bilo toliko uočljivo pre desetak godina. Populizam i klerikalizam je planetarna boljka. Proći će. Uvek prođe.