Da smo mogli da stojimo na mestu na kojem je danas savršen palmored Vargas parka u lučkom gradu Limonu, i pogled usmerimo prema nemirnom Karipskom moru – u nedelju, 25. septembra 1502. godine – na horizontu iza malog ostrva Ćiribiri ugledali bismo četiri nikada ranije viđena broda dosta jadnog izgleda.
Čak i nekome ko je potpuni nautički amater, ovo ostrvo izgleda kao odlična i jedina zaštita od vrlo neugodnih talasa za brodove koji stižu sa Atlantskog okeana. Ali kapetan male flote je bio čovek koji je instinkt za navigaciju nosio u svakoj svojoj ćeliji, te je odmah prepoznao savršeno sklonište. Kristofer Kolumbo, na svom četvrtom i poslednjem putovanju, u društvu svog sina, tražio je mesto gde bi mogao da popravi teško oštećene Capitana, Gallega, Vizcaina i Santiago de Palos. Sa našeg mesta posmatranja, u tom momentu smo verovatno govorili jezik nekog od klanova Bribri naroda i upravo smo se vraćali iz berbe kakaoa neophodnog za nastupajući noćni ritual kod šamana. Razrogačenim očima bismo pogledali te neobične brodove, i na pamet nam ne bi palo da će njihov dolazak naš život od tog momenta nepovratno promeniti.
Kapetan Kolumbo je pored obale Centralne Amerike proveo oko četrdeset dana, nikada ne zakoračivši na ovo tlo. Čovek koji je u čitavoj svetskoj istoriji odigrao jednu od najvažnijih uloga predstavlja pobedu hipoteze nad činjenicama. U tom momentu nauka je imala sve neumoljive dokaze da je Zemlja ravna ploča. Međutim, kapetan Kolumbo je imao osećaj da će ploveći na zapad stići do Indije, ali ne i na njen kraj. On nije pao sa ivice Zemlje, čak nije ni shvatio da je otkrio novi kontinent. Imao je jedan mnogo veći problem. Trebalo je nekako španskoj kraljici Izabeli popuniti srednjevekovnu Excell tabelu tako da se ona zazeleni. Valjalo je opravdati investiciju i konačno pronaći to blago i zlato koje bi nju jedino zadovoljilo. Sa ove vremenske distance, nama je lako da pretpostavimo kako je grozničava potreba da opravda svoja putovanja, zapravo, razlog zbog kojeg je obalu nazvao Costa Rica, što u prevodu znači „bogata obala“. Šarmantno urođeničko ime malog ostrva, koje ga je čuvalo od talasa Atlantika, hispanizovao je i preimenovao u Isla Uvita. Posle toga, stigli su conquistadores, doneli religiju, viruse od kojih je stradala većina domorodaca, i više ništa nije bilo isto. Na našem mestu, sa kojeg smo mogli da spazimo četiri broda iz Starog sveta, danas stoji spomenik Kristobalu Kolonu i njegovom sinu, i sigurno je najbolje za simbolično prvo „iskrcavanje“ u Kostariku. Upravo ovde, gonjena tom neutaživom evropskom glađu za zlatom, koja draži maštu i stomake multinacionalnih kompanija i dan-danas, počela je nasilna kolonizacija i promena identiteta, ne samo Centralne Amerike već čitavog američkog kontinenta. Sve kockice iz mozaika predrasuda Evrope od pre pola milenijuma možemo i danas da prepoznamo, ali ne baš precizno složene. Vrela klima, fantastično lepa i bogata priroda, ojađene finansije, nestabilna politička situacija u kojoj vladaju narko-karteli, fensi turistička destinacija i bogat revir za kolekcionare orhideja i leptira. Mesto za poreske emigrante, američke penzionere i kostobolne izbeglice koji beže od reume i zime. Tikosi, kako sebe nazivaju Kostarikanci, osim dva pesnika, nemaju nijednog aktuelnog savremenog pisca. Nekoliko pozorišta i koncertna dvorana. Ima li kulture? Na ovom mestu, momenat je da ostavim jedno priznanje: Kostarika je zemlja u koju sam ponela tipični evropski bagaž, u kojem nije bilo nimalo mesta za očekivanje bilo kakve duhovne inspiracije. Možda zbog unapred pripremljenih informacija ili prihvaćenih predrasuda, a verovatnije zbog mnoštva trauma koje obeležavaju odnos španske Amerike i Španije. Ali dosta sa podsticajima iz mašte i istorije, krenimo zajedno u obilazak ove neverovatne zemlje!
Lekcija br. 1: historia magistra vitae est; ne kretati na put bez istorije, jer ćemo promašiti suštinu.
SAN JOSE – GLAVNI GRAD
Većina putnika iz Evrope će najverovatnije iz Pariza sleteti u San Jose, glavni grad Kostarike. Istraživanje nepoznatog grada pred putovanje često ume da dovede u zabludu. Važnije je čije su informacije nego kakve su, ali još važnija su naša lična očekivanja, kulturološke navike i potrebe. Oni koji putuju da bi se slikali sa fensi koktelom u ruci pored bazena na obali mora, u rizortu ili sa namenskim bendom koji tezgari uz švedski sto, najbolje da se ne zadržavaju ni sekund u ovom gradu, već da odmah produže u neki od hotela u zalivu Papagayo na pacifičkoj strani. Naravno, ako to mogu sebi da prište. Oni malobrojniji, koji se (još) uvek nadaju da ih iza sledećeg ćoška možda čeka nešto zanimljivo, na tropsku klimu mogu da se prilagode na više nego ugodnoj nadmorskoj visini od 1.160 m. Odmor od velikog puta, pre otkrivanja veličanstvene prirode, ali i centar kulturnog i političkog života pruža mogućnost da se pronađe nekakva mala dragocenost za sebe u ovom krajnje neobičnom gradu. U Muzeju pretkolumbijskog zlata, https://museosdelbancocentral.org/en/exhibitions/current-exhibitions/pre-columbian-gold-museum/ tri nivoa ispod trga u centru grada otkriva se pravo, veliko blago, ono koje je moglo da zadovolji gramzive prste konkvistadora, ali i jedno mnogo veće. Ogromno duhovno bogatstvo civilizacije koja je tu živela hiljadama godina pre nego što im je nametnuta jedna sasvim druga galaksija stvarnosti. Krokodili i žabe od zlata izrađeni su mnogo pre 1502. godine, fenomenalnog kvaliteta zanatske izrade, sveta zrna kakaoa, sjajan film o geografiji i kulturi sa izjavama pripadnika desetak indijanskih naroda – Chorotegas, Bribri, Borucas, Malekus, Huetares, Cabecares ili Terrabas… Zatim figure žena Bribri plemena koje nam govore o matrilinearnoj pripadnosti plemenu, i shema religije Bribri plemena ili naroda, koji se još nazivaju „sakriveni ljudi“. Njih ima još samo oko 11.000 na svetu, žive izolovano od ostatka društva u planinama Talamanke na jugoistoku zemlje, uz granicu sa Panamom. Distancirani od okruženja, usmenim predanjem su sačuvali svoj jezik, običaje i verovanja. Ova izložba je važna za sam početak upoznavanja Kostarike, jer odmah „sa vrata“ otvara novi pogled odakle dolazi, zapravo, ta upadljiva i magična povezanost ljudi i prirode kakvu nigde nismo videli – narativ koji je nekako preživeo 500 godina nasilne hispanizacije. Činjenica da je upravo Centralna banka zadužena za ovakvu izložbu, kao i to da su na najlepšim novčanicama koje postoje upravo životinje, a ne „antičko kamenje“ i brkate istorijske ličnosti, najviše govori o vrednostima ovog društva. Između ljudi, životinja i biljaka postoji neraskidiva veza i to je prvi nivo religije plemena Bribri. Sva živa bića su važna, svi imaju neku svrhu postojanja na Zemlji i imaju pravo da žive. Moratorijum na seču drveća je uveden pre 53 godine i trećina teritorije pod nacionalnim parkovima očigledno ima u svom DNK ovu ideju stariju od 500 godina. Tek danas iz perspektive ugrožene čovekove okoline i zagrevanja planete razumemo zbog čega je ova mala zemlja, baš kako joj ime kaže – jedna „bogata zemlja“.
Upozorenje da neki delovi grada nisu bezbedni treba ozbiljno shvatiti. Bogatiji stanovnici i stranci žive na okolnim brežuljcima, iza ograđenih četvrti sa bodljikavom žicom, a neretko i sa puštenom strujom. Upadljivo mnogo je policije na ulicama. Šetnja ulicama grada od nešto preko milion stanovnika, koji uprkos lepim primercima kolonijalne arhitekture i nekoliko imitacija evropskih objekata, ipak, više liči na grad iz nekog trećeg sveta. Nasuprot raširenom stavu, meni lično je bilo sjajno iskustvo. Šarena glavna pijaca, ulični muzičari i ritam života u pešačkoj zoni i u sporednim ulicama, prva kafa i lokalno zanatsko pivo u otvorenom izlogu kafića u pešačkoj zoni, mame oči da primete na licima prolaznika sve te različite mešavine naroda koji su ovuda gazili. Toplota je ono što prvo primeti naša promrzla duša iz gradova severne hemisfere. Toplota klime, ali i ljudi. Bez agresije, sa osmehom, predusretljivi. Počinjemo da njušimo šta je to PURA VIDA.
Galerija tradicionalnih inidijanskih umetničkih predmeta u aveniji 7 https://galerianamu.com/ jedna je topla preporuka. Malena galerija sa brižljivim izborom indijanske umetnosti, cene korektne, a vlasnica sa sinom spremna na neobavezujući razgovor. Kasnije, tokom putovanja po čitavoj zemlji, ni na jednom drugom mestu ne postoji takav izbor koji pokriva skoro sva plemena, a važno je spomenuti da veoma vode računa da umetnicima iz plemena nude fer uslove saradnje. Fantastično iskustvo.
Lekcija br. 2: kultura ovde ima drugačiji put.
KARIPSKA OBALA KOSTARIKE
Iz modernog centra Kostarike, ove uzane trake zemlje koja spaja Severnu i Južnu Ameriku, a razdvaja Pacifik i Atlantik, drumom se može u dva dosta različita sveta. Auto-putevima čija imena „Interamerikana“ i „Panamerikana“ raspiruju čežnju za daljinama, toliko da se vidim u nekom pikapu kako mesecima jezdimo Amerikama, a vode na severozapadnu obalu, u oblast Guanacaste, koja podseća na Kaliforniju pre 40 godina, na uzlaznoj liniji munjevitog turističkog razvoja. Ona je magnet za klasične turiste željne belih peščanih plaža, koje verovatno postoje da bi služile kao linija razdvajanja toplog azurnog okeana i guste agresivne džungle. A može se i na istočnu, egzotičnu, siromašnu, multikulturalnu, zapostavljenu karipsku obalu. Novi najbolji drug Kolumbo, Muzej zlata, Karibi i instinkt „zovu“ ipak prvo na atlantsku stranu. Iako mapa pokazuje da od San Hosea do Limona ima svega 167 km, Google mapa „kategorično“ tvrdi da je vreme putovanja oko 4 sata. Iskustvo kaže da se Guglu verovati mora, a vožnja do ribarskog sela Puerto Viejo („Stara luka“) potrajala je čitav dan.
Putevi Kostarike su spori!
Ograničenja brzine su najčešće 60 km/h, nigde nije dozvoljena brzina veća od 80, a najčešće je i to previše, s obzirom na veoma opušteno stanje puteva, ali i na to da je čitava dužina puta od San Hosea do Limona sada ogromno gradilište. Kinezi nisu samo naši prijatelji. Vole oni strateški da investiraju širom planete, u Afriku, ali i u Centralnu Ameriku, što su im drugovi Amerikanci ovih dana ozbiljno i zamerili. Putevi su, dakle, sporiiji, lošiji, i sa time treba najozbiljnije računati u ovoj zemlji prilikom kalkulacije vremena za transport. Nema brzinskog švrćkanja, ali imajte na umu i da najam nekog 4 x 4 terenca znatno olakšava kretanje, ne samo na asfaltnim putevima već i na mnogobrojnim zemljanim koji se ravnopravno koriste na neočekivanim mestima – u naseljima, džunglama, na prilazima smeštaju u džungli ili prosto kada odlučite da odete u posetu Bribri šamanu.
MULTIKULTI, A PRE SVEGA OPUŠTENO
Na karipskoj obali dobar smeštaj može da bude izazov za Evropljane i Amerikance. Kvalitetnog smeštaja je veoma malo i vrlo je skup. Turistički centar Puerto Viejo je središte surfera i ljubitelja zadovoljstava koja pruža okean, a vole ga uglavnom alternativni putnici, koji se brzo i jednostavno transportuju samo sa rancem na leđima. Pravo tipično relaksirano karipsko selo vekovima udaljeno od, na primer, Porto Montenegra. Skromno, reklo bi se. Ipak, ovde za radoznale duhove postoji nešto mnogo zanimljivije i vrednije od novokomponovane arhitekture koja se svim silama trudi da prati poslednju modu. Karipska obala ima boje i pokret. Uzbuđeno oko se ne zamara pri razgledanju – gde god pogledamo čeka nas nova radost. Palme, dobro poznate ali divlje žute banane, zeleni tvrdi plantanos, crvene banane koje se ne jedu, ali su toliko lepe da im je sve oprošteno, žive ograde od lekovitog hibiskusa koji je bliska familija kokainu, krokodilsko drvo, otrovna biljka mortiga za koju dobijamo upozorenje da je nikako ne dotičemo, jer izaziva plikove. Oči učimo da pogled usmeravaju i gore u krošnje starih sorti drveta kakaoa.
Tu su tri primerka ptice tukan, ali iz dve familije. Šareni, jarkih boja, kao da su tek sišli sa Gogenovih slika. Ili je možda obrnuto? Osim što su prelepi, umeju i da pevaju. Estrada postoji i u svetu faune. Za tih trista metara šetnje od puta do plantaže kakaoa vidi se više različitih biljnih i životinjskih vrsta nego za deset godina bilo gde u Evropi. Kostarika zauzima 0,3% površine planete Zemlje, ali ona je dom 5% svih njenih živih bića. Samo treba naučiti veštinu opažanja lenjivca, koji može satima, opušteno, sa izrazitim uživanjem da se češka u krošnji, ili umeti opaziti majušnu ali otrovnu crvenu žabicu. Spisak dragocenosti dana kao da je beskonačan. Svako ko se priprema za put u ove krajeve videće bezbroj fotografija egzotičnih životinja, ali će biti srećan ako nauči da primeti bar neke. Možda i nije loše da ljuti tapir i Konstriktoria Boa nisu odlučili da je vreme da se upoznamo. Možda i jesmo, ali sva naša pažnja je bila usmerena na farmu koja se bavi obnovom starih, indijanskih nehibridnih stabala kakaoa.
Lekcija br. 3: ponovo naučimo oči da zapažaju prirodu.
FARMA KAKAOA
Pre stotinak godina, stabla kakaovca su bila visoka 10–15 metara. Bila su divlja i prirodna. Gajila su se hiljadama godina po staroj mezoameričkoj tradiciji. Seme kakaoa je bilo vredno – predstavljalo je novac, sredstvo plaćanja. Napitak pravljen od pečenog zrna sa vodom i ljutom papričicom, biberom i začinima bio je daleko od ovog prekomerno zašećerenog, koji nam je industrija nametnula. Bio je hrana za bogove, što je bukvalni prevod latinskog naziva Theobroma (Cacao). Služio se u obredima, davao je energiju, prepun antioksidanata. Dok pišem ovo, osećam snažnu želju da ponovo popijem „shot“ vrele, gorke domaće čokolade.
Kada je 70-ih godina prošlog veka uzgoj banana upao u mašinu biznisa multinacionalnih kompanija, one su ga uzdigle na nivo neophodan brendovima koje danas poznajemo samo kao Chicita ili Del Monte. Šireći plantaže banana, sadili su posebne hibride i sa njima doneli bolest Moniliu. Ona je desetkovala neotporna domaća stabla kakaoa, slično kao što su evropski virusi i bakterije desetkovali sasvim neotporne Indijance pre 500 godina. Indijanske farme kakaovca se nisu nikada oporavile, zamenili su ih hibridi, a oni su prodali svoju zemlju multinacionalkama, i sada rade kao radnici na nekadašnjoj sopstvenoj zemlji. Ipak, pojedinačne farme pokušavaju da oporave autentičan uzgoj kakaoa i priliku da se poseti jedna farma ne treba propustiti, jer se nekako desilo da su naša saznanja o čokoladi na nivou ljubičaste krave. Mi ne znamo da ova biljka raste isključivo između 20° severne i južne geografske širine, da jedno stablo baci oko 7.000 cvetova, da je pulpa oko semena neobično slatka i ukusna. Jedu je i životinje, ali seme nikako! Ono je otrovno za njih. Od voćke do čokolade dugačak je put, naročito kod malih proizvođača. Zrela voćka se bere, seče mačetom i stavlja u posebne sanduke na fermentaciju! Da, na fermentaciju, koja uz pomoć vočnog šećera i gljivica traje od 4 do 10 dana. Svaki dan se meša.
Zvuči poznato? Da, baš kao i komina za rakiju, sa sve alkoholnim vrenjem. Posle se semenke vade na sušenje, pa se peku, ljušte i na kraju od voćke težine oko 1 kilogram ostaje najviše 50 grama kakaoa. On se melje i dodaje mu se šećer i arome. Ovaj proces je jedna fascinacija sama po sebi, i iskreno preporučujem svakom da ode na „otvaranje očiju“. Najjednostavniji je kod Amerikanca koji oživljava autentičnu staru proizvodnju http://www.caribeanschocolate.com/. Izaći će sa oblačićem iznad glave – „ove industrijske šećerne table – nikad više“.
Lekcija br. 4: industrija nas oblikuje prema svom profitu.
Lidia i Lidija
Naše oči umeju i vole da nas varaju. Njima upravlja zbir naših iskustava više nego onaj naučno potvrđen sistem neurona, rožnjača i prelamanje svetla. Proverite još jednom iskustvo Kristofera Kolumba. Hodajući nevelikim i naizgled neuglednim Puerto Viejom, na kraju sela i zemljanog puta ugledaćete restoran. Oči navikle na mediteranska sela nas neće odvesti od njega, ali na ovim geografskim širinama pita se i instinkt. Crvena neonska svetla su zakrivljena tako da ispisuju „Lidia’s place“. Imenjakinja mora biti zanimljiva osoba – instinkt ipak zna. Odrasla je u selu nekoliko stotina metara dalje. Poreklo vodi sa Jamajke. Redovno ide u Baptističku crkvu, mnogo voli da peva Gospel u crkvenom horu. Pre 24 godine, sama podižući 5 sinova, otvorila je mali „soda“ koji je danas postao popularan restoran sa domaćom karipskom kuhinjom. Ima najbolje preporuke, na ozbiljnim sajtovima.
Lidia, fajterka i najuspešnija preduzednica u Puerto Viejo. Naradila se teško u svom životu i još radi. Svako jutro skuva ogroman lonac pirinča i pasulja, što je osnova ovdašnje ishrane. Na zapadu zemlje se to zove Gallo Pinto, a na karipskoj obali Rice & beans i kuva se u kokosu. Riba je u njenom sosu čiji je recept tajna, a prilog je Yuka, banana, plantanos i još nešto što sam zaboravila kako se zove. „Ja mnogo volim da kuvam za ljude. Najvažnije je da u životu radiš ono što voliš, umesto da ideš okolo i kukaš na okolnosti.“ Nekoliko puta mi je ponovila : „Ime koje nosimo nas dve je blagoslov. Zapamti to!“
Na pitanje da li je srećna, kaže: „Veoma“ i „još želim samo da se opet zaljubim.“
Lekcija br. 5: Sreća je sada i odmah, a ne „jednom, samo da završim…“
Šaman
Kapi bambai na jeziku naroda Bribri znači – „vrela kafa“. Za ručak se kuva krochka – piletina u sosu od biljaka iz džungle. Pored lonca na vatri, na ploči, peku se zrna kakaoa ubrana iza kuće. Tako se dočekuju gosti u kući Luisa, šamana jednog od osam plemena naroda Bribri. On živi na zemlji svojih predaka, u kolibi pokrivenoj palminim lišćem, građenoj po hiljadugodišnjim pravilima. Tačno se zna koja palma se koristi za podnicu, koja za stubove, a koja za krov. Zna se i da samo žene pripremaju kakao. On leči svoj narod, poznaje trave. Zna se da čaj od hibiskusa pomaže ženama, šest godina je učio „znanje“. Dok smo čekali ručak, sa šamanom sam u specijalnoj kolibi za rituale pričala o njihovoj istoriji, o poslu lečenja svog naroda i o religiji. Poslednji deo je zanimljiv. Postoje četiri nivoa sveta: duh je u svemu oko nas – biljkama, životinjama, ljudima… onda su dobri duhovi, pa loši duhovi, pa Bog. S obzirom na to da sam sve prvo proverila u Muzeju zlata u San Hoseu – sve je okej. Dim štipa za oči i trista je stepeni na samoj granici sa Panamom (a možda i preko), šaman strpljivo odgovara na milion pitanja. Pitam ga šta je potrebno za sreću. Izvadi komad svoje čokolade (bez šećera!) i kaže Piri: „Daj ženi kocku čokolade i odmah ćeš imati njen osmeh.“
Lekcija broj 6: sreća živi u kocki čokolade.
Gastronomija
U glavnoj ulici, na nekoliko metara od okeana, nalazi se Koki Beach bar. (https://www.facebook.com/KOKIBEACH/?__tn__=%2Cd%2CP-R&eid=ARA5-ENxg9pOoWOTooFCvlIPOBz933yK6ebNBbsFxbugF9FxrgnIacZO7mNXi_Kl4Da8tC9B__7zR0PV) Potpuno ekološki, skroz otvoren restoran, sa enterijerom od predmeta koje je izbacio okean, ali poslaganih sa toliko stila u neku vrstu umetnosti, uz fenomenalnu, modernizovanu, tradicionalnu, ukusnu i stilizovanu hranu, kul muziku, na nekoliko koraka od plaže; udoban, ne samo da je jedan od 10 najboljih u Kostariki nego i na ličnoj listi. Ne samo zbog toga što je gospođa mama lenjivica sa bebom odlučila da se sa svog drveta, zbog svoje nedeljne toaletne potrebe, spusti u ovo multinacionalno, elegantno, a veoma opušteno društvo i nauči svoje mladunče da su samo najbolji restorani dovoljno dobri za njih.
Zaposleni su se rastrčali, a imali su samo dve molbe za goste: da ih slikaju bez blica i da im se previše ne približavaju kako ne bi uznemirili životinje. Ovde se podrazumeva da delimo isti prostor i da smo pažljivi jedni prema drugima. Sasvim drugačije nego u razdraženoj, sebi okrenutoj Evropi.
Plaže. Namerno na kraju spiska dragocenih otkrića. Razlog ne može biti jasniji – na početku teksta zbog onog priznanja, vezanog za bagaž sa predrasudama koje se tiču nedostatka kulture. Pripremajući se za put, listamo šarene sajtove koji nam sugerišu da Kostarika ima samo plaže, nacionalne parkove i prirodu. Već sada je jasno da ima mnogo više. Čak i život na plažama je drugačiji nego u Starom svetu. Onakve su kakve ih je priroda napravila – nema kafića i nema smeća. Na karipskoj strani za preporuku su: Playa Cocles, Punta Uva i Manzanillo. Postoji taj fini balans između dela gde je gužva, na kojem se šepure surferi, ali i potpuno praznih i mirnih delova u kojima imamo okean samo za sebe.
Osim toga, plaže i priroda u NP Cajuita jesu poseban doživljaj, važno je sa sobom samo poneti vodu.
CENTRALNA OBLAST, VULKAN ARENAL I RIO CELESTE
Zabluda je da na ovoj kriški naše planete, između 8° i 12° severno od Ekvatora, zanimljiva je samo obala. Temperatura je tropska tokom cele godine. Toplota je ono što najbolje opisuje Kostariku. Ne samo zbog klime, visoke vlažnosti, dosta je i do samih Tikosa. Za nas koji živimo pod strahovitim svakodnevnim pritiskom autoritarnog samoljublja, vlastoljublja i pohlepe, ovaj mirni narod, koji preuveličavanje nacionalne slavne prošlosti ne vidi kao obavezan deo folklora, deluje kao bensedin. Kostarika je posle šestonedeljnog rata 1948. raspustila svoju vojsku, i evo, već 70 godina funkcioniše kao najstabilnija demokratija Centralne Amerike. Deo budžeta koji proguta armija preusmeren je na škole i zdravstvo. I zaista, u svakom selu na severu, uz granicu sa nemirnom Nikaragvom, na putu prema vulkanima najbolji objekat je škola. Pod omamljujućim dejstvom ugodne klime, iz dana u dan slede nova fantastična „otkrića“, a ona se lako pronalaze i u dubokoj unutrašnjosti. Gotovo 27% zemlje je pod strogom zaštitom u nacionalnim parkovima; skoro polovina je na neki način čuvana priroda, podeljena na dvanaest potpuno različitih mikroklimatskih zona. Jedna od tih zona je centralni plato Arenal koji je obavezna stanica za one koji prvi put dolaze na ovu stranu sveta.
Aktivni vulkan Arenal se vidi sa svakog prozora iz okoline sela La Fortuna. Do njega se stiže ugodnom šetnjom kroz mačetom prosečeni, sparni i raznobojni prašumski šiprag, koji se odjednom pretvori u sekundarnu prašumu. Katkad Arenal dozvoli da mu ljudi ugledaju sam krater, ali je danas bio nešto neraspoložen. Sakrio se iza oblaka, pućkao dim i pomalo krčkao lavu, ali je dozvolio da dođemo do polja stvrdnute lave iz 1992. S obzirom na njegovu aktivnost, rejndžeri će bez oklevanja zatvoriti prilaze u slučaju povećane aktivnosti. Trosatna šetnja od organizovanog parkinga kroz prašumu svakako se isplati.
Kostarika ima mnogo različitih mikroklimatskih regija, a ova je vrlo specifična. Meša se atlantska i pacifička klima, ima mnogo vode, toplo je, sve je pod zaštitom države. Ništa lepše nego ovde biti deo biljnog i živog sveta.
Mravi koji nose svoj špajz na leđima ne žive samo u Nacionalnoj geografiji, već stvarno postoje, a od dva mala praseta koja su protrčala pored bili smo brži samo mi. Sigurno imaju ljutu mamu u blizini. Papagaji su bili suviše visoko za fotkanje i savršena zvučna podloga za ovaj fantastični hajking.
Citat na ulazu u park puno govori o vezi Ticosa (tako sebe nazivaju Kostarikanci) i prirode. Mene je zaprepastila informacija da je Kostarika pre 53 godine zabranila seču sveg drveća. Svesno su ubili svoju drvnu industriju kako bi sačuvali svoju prirodu. PRE 53 GODINE!
Azurni Rio Celeste
U kišnoj prašumi, na velikoj nadmorskoj visini, ispod aktivnog vulkana Arenal, vlaga može da se „seče“. Uspon do Rio Celeste je vredan dva sata hoda kroz kišnu prašumu. Plava boja nije posledica neke hemije, nego prelamanja svetlosti vode.
Nezgodan je bliski susret sa Short Nosed Vine zmijom, hoće da se javi posle u snovima.
Obala PACIFIKA – Guanacaste
Kada se u turističkom smislu kaže Kostarika, severozapadna provincija Guanacaste je ono što izaziva „aha“-efekat. Tamo se nalazi sve ono što „vidimo“ kada kažemo Kostarika. Obalni deo nazivaju i zlatnom obalom zbog svojih netaknutih, blistavih, svetski poznatih plaža. Cilj je Tamarindo, hotel https://www.hotelcapitansuizo.com/. Vožnja automobilom do raja traje dugo. Od San Hosea auto-putem, na svakih nekoliko kilometara naplatna rampa. Zanimljivo je da pumpe za gorivo nisu kao u Evropi, na samom putu, nego u selima posle isključenja. Skretanje sa auto-puta je iskustvo za sebe. Vreo dan, prašnjava raskrsnica, biramo „Chicharonera Capulin“ preko puta marketa u mestu Orotina, samo ona je puna ljudi i ima debelu hladovinu. Služi nas nasmejani camarero. I gosti sa okolnih stolova nam se smeškaju. Naša paranoična evropska duša se sve osvrće i traži kvaku 22. A nje nema, ljudi su topli, opušteni, normalni i to tumačimo kao dobar znak na samom ulazu.
Liči na Kaliforniju pre 40 godina. Obalni deo nazivaju i zlatnom obalom zbog svojih netaknutih, blistavih, svetski poznatih plaža. I da, u takmičenju u plažama, pacifička obala ubedljivo pobeđuje karipsku. Klima je neuporedivo ugodnija.
SIN AMOR NO HAY SABOR („Ljubav određuje ukus jela“)
Na stolu svake čestite kuće Tikosa, svake sode, svakog hotela ili uličnog štanda, ne može da ne stoji lonac skuvanog pirinča i pasulja, spreman za pripremu nacionalnog jela zvanog Gallo pinto. Ovo je osnova njihove ishrane, kao hleb kod nas, i jede se uz sva tri obroka – uz ribu, meso ili jaja za doručak. Naziv Gallo pinto doslovce znači „šareni petao“. I zaista, jelo izgledom podseća na perje crno-belih petlova boraca, a mi možemo samo da zamišljamo kako je tačno nastao taj naziv. Možda još u utrobi onih jezivih brodova koji su u neljudskim uslovima iz Afrike dovozili crne robove sa kojima je ovo jelo stiglo u Centralnu Ameriku. Nama je neobično da se ovo jede uz doručak, naročito ako je začinjeno obožavanim sosom Lizano. Posle nedelju dana mi je izašao na nos. Nakon sedam dana kod kuće poželela sam ga toliko da sam napravila domaću verziju. Ima raznih recepata za ovo jelo, za Gallo pinto biram ovaj:
Dan ranije skuvati čašu pirinča i pola čaše crnog pasulja (crveni u nikaragvanskoj verziji). Iseckati veću glavicu crnog luka i veću crvenu papriku te dva čena belog luka. Prodinstati na masnoći. Dodati crni pasulj. Dinstati. Dodati pirinač, ukoliko je potrebno malo vode ili masnoće, još kratko prodinstati. Pred kraj ubaciti pola veze sitno seckanog lista korijandera. On da jelu taj specifičan ukus. Dodati obavezno nekoliko kapi omiljenog nacionalnog Lizano sosa. Zamena za njega je Worcester sos, jer je Lizano nastao kao kostarikanski odgovor na njega. Prijatno!
Chicharones i Salchicha su dva veoma važna gastronomska pojma, krajnje neočekivana ovako blizu Ekvatora, ali zato vrlo lako prevodiva. Čvarci i kobasice. U Kostariki se svinjetina rado jede, a čvarci su omiljeni mezetluk, uz odlično pivo u kafanicama zvanima Sodas. Ono što ova „domaća“ jela čini egzotičnim jeste prilog. Prženi (da, prženi u fritezi ili na ulju!!!) plantanosi prepuni skroba i mrtvih ugljenih hidrata jesu najčešći pratilac ovih kaloričnih jela. Ko bi to rekao, mi imamo neku drugu predstavu, ali plantanos su familija banana i sjajna zamena za krompir.
Ceviche je lični favorit. Sveža sirova riba, mahi-mahi, yellow fin tuna ili neka bela „skuvana“ u soku od citrusa. Uz neskromnu tvrdnju da ga kada imam pristup baš svežoj i proverenoj morskoj ribi pravim odlično, u vrhunskoj kuhinji restorana hotela „Capitan Suizo“ naučila sam nekoliko odličnih fora. Mali test za čitaoce – ko želi da sazna, može da mi piše bilo gde. Rado ću podeliti.
Lekcija br. 6: ne postoji tako nešto kao prava autentična hrana. Pirinač je u Kostariku došao iz Azije, preko Španije. Ljudi putuju, hrana stvara veze, uticaji se mešaju.
Lekcija br. 7 – umesto zaključka
Ako u pretraživaču na Instagramu ukucamo #costarica, izbaciće nam oko 12 miliona postova. Sada znamo zbog čega ova zemlja ima magnetsku privlačnu snagu i zašto nam se duša svima rasterećuje čim kročimo u nju. Prvo. Pogrešno pomislimo da to olakšanje dolazi od prirodne lepote koja svakog pridošlicu zamađija posle nekoliko dana, ali posle 1.600 kilometara naslutimo da se ta raskošna priroda nekako preslikala na životni stil čitave nacije. Vrlo brzo razumemo da je prirodoljubivo nasleđe preživelo hispanizaciju i postalo nešto što je fundament ovih ljudi. Tikosi su jedna od najsrećnijih nacija na svetu. Istraživanje Nacionalne geografije https://www.nationalgeographic.com/magazine/2017/11/worlds-happiest-places/ pokazalo je da uz Dansku i Singapur, između dva okeana, ljudi najpotpunije žive svoj svakodnevni život, minimalizuju stres, a povećavaju svoju radost. Jedno od pitanja ispitanicima je bilo da li su se u poslednja 24 časa smejali, smešili ili osetili radost. Jeste li vi? Ako niste, sećate li se kada ste? Lična sreća građana je ono što treba da bude fundament svake države, a ne mrtvi statistički brojevi, kao što su: GDP, broj automobila po stanovniku, potrošnja električne energije ili gigabajta po stanovniku, broj kompjutera ili već neka tabela. Stanovnici Kostarike sigurno nisu konkurentni u nacionalnom bogatstvu, ali njihova privreda i politička situacija su stabilne. Nisu bogati, nemaju ni vojsku, rekao bi neki domaći mudrac. Ali oni su srećni, srećniji od većine nacija na svetu, a uspešno je prenose i na doseljenike. Zadatak države je da kreira sistem za sreću svojih građana. Zato predlažem izmenu preambule Ustava Republike Srbije, i to kao dodatak: „Republika Srbija je dužna da obezbedi sve uslove da njeni građani mogu da traže svoju sreću“. Američka Deklaracija o nezavisnosti ovu odrednicu odavno ima, ali Kostarika to živi.
„Ti ćeš se tamo vratiti“, reče mi jedna mudra žena po povratku kući.
Hoću sigurno, sto poslova još imam tamo.
Planetarium by Lidija Piroski 