Jedna naslovna strana decembarskog „Njujorkera“ možda najbolje ilustruje u šta se (naš) svet pretvorio tokom ovih proteklih skoro 12 meseci. Virus i tehnologija zajedničkom čarolijom sveli su čitav naš svet na ekrane i dostavljače. Virtuelni model odjednom je postao jedini kanal kroz koji izlazimo u svet: idemo na onlajn časove, konferencije, psihoterapije, horove, predstave ili vinske večeri. Vršljamo internetom, ne prešavši prag sopstvene kuće. Vreme je da posle godinu dana „podvučemo crtu“ i zapitamo se da li digitalizacijom života dobijamo ili gubimo. Verujem da starijim generacijama nedostaje živi kontakt na koji su navikli, a da mlađi ljudi nekako lakše prihvataju ovo što se sada eufemistički naziva „nova realnost“.
Ali hajde da zavirimo iza plavog svetla ekrana. Kako se spremate za Zoom sastanke ili onlajn druženja? Da li pripremite osvetljenje, proverite šta sve ulazi u kadar kamere laptopa, ili mislite da je ipak najvažnije šta ćete izgovoriti i prezentovati? Oblačite li se kao na ovoj naslovnici? Da li vam je stan u neredu, ali se to brižljivo ne vidi? Da li vam nedostaje izlazak iz kuće ili imate inertni temperament kome, zapravo, vrlo odgovara život učaurene kućne bube, koja se najradije zalepi za svoj habitat i „hrani“ se isključivo dostavom i preko interneta?
Kada ste poslednji put kupili sebi nešto nepraktično? Nešto što nema veze sa zaštitom od virusa, nije udobna kućna odeća, nova tehnika ili hrana? Ovo pitanje mi je palo na pamet, shvativši u nekom momentu da ruž nisam namazala od februara prošle godine, jer sasvim je jasno – nepraktičan je pod maskom. Dakle, nisam kupila nijedan nov. Štikle sam obula nekoliko puta, ne trebaju mi. Novi kaput nisam kupila. Za moj aktuelni radijus kretanja odličan je prošlogodišnji, a do iduće zime ima još da guslamo, i to svako u svom bivku.
Ova naslovna strana, kako to već jedna slika govori umesto hiljadu reči, otkriva mnogo bolnih momenata, sasvim pedantno nacrtanim detaljima. Humor i bol su često usko povezani, a detalji su kao gušteri, umeju jako vešto da pobegnu iz svog skrovišta. Posle ovakvog udarca istine u oči, nikada više neću moći da se fokusiram samo na sjajni deo koji pokazuje ekran, uvek ću misliti o onom đavolu u detaljima koji se sakriva iza, ispod, iznad ili pored. Kontrast koktela i moderne košulje pred kamerom u odnosu na totalni „kršni lom“ u malenom stanu jeste primer za nas, ukoliko to već sami nismo primetili, koliko se sada lako manipuliše stvarnošću. Gore sve u znaku biznisa, dole raspuštencija.
Višemesečno povlačenje u izolaciju i opuštenost sopstvenog kućišta sklonili su nas od pogleda drugih i razotkrili vrednost udobnosti. Svi smo postali kreature slične onim čudnim ajtijevcima ili programerima koji biraju udoban duks neutralne boje. Sve se tu uklapa osim onog malog dela koji odlučimo da pokažemo ekranu.
Virus nas je kao čarobnim štapom zamrznuo tačno na onom mestu u kom smo se zatekli pre godinu dana, sada nervozno tutoljimo svoje bezoblične krpice na sebi i puštamo da nas vodi strah od nepoznatog, nepoverenje u informacije, medije, institucije. Ma u sve. Bez obzira na to kako se ophodimo prema epidemiji, strah u dugotrajnom mraku pandemije raste polako, isto kao klica iz krompira u tmini podruma. Ekonomija zasnovana na potrošnji i iracionalnoj želji beleži gubitke – naročito luksuzna kozmetika, turizam, zabava, umetnost. Sve je to ono što su nas učili da se zove „nadgradnja“. Sve bez čega možemo da opstanemo, ali bez čega nismo živi. To najbolje pokazuje onaj moj nepotrošen ruž koji čami u mraku nesesera. Industrija high-end kozmetike beleži i do 60 % manji promet.
Šta bi se desilo kada bi postojao vremeplov, i kada bismo mogli da se vratimo oko 2,5 hiljada godina unazad, na Agoru u staru Atinu, da prepričamo današnju situaciju? Sokrat bi prezrivo odmahnuo rukom i kazao: „Jesam li vam rekao, davno.“ On je znao vrednost stvari, ali stvari za njega nisu imale vrednost. Poznata je anegdota sa gradske pijace, na kojoj je bila izložena najluksuznija roba koja je postojala u antičkom svetu. Pitali su ga šta bi kupio, a on je odgovorio: „Posmatram bez koliko stvari mogu da živim“. On je smatrao da je jedina prava vrednost upoznati sebe.
Možemo li mi u ovom neobičnom istorijskom momentu zamrznutog pomahnitalog konzumerizma da upoznamo sebe i primetimo bez koliko stvari možemo da živimo, ili ćemo pristati da se još više zavaravamo nametnutim temama – izborom vakcine, dnevnopolitičkom hiperprodukcijom vesti koja nam oduzima sve više vremena u životu? Sedimo zabravljeni iza tastature, dlakavih nogu u neurednom stanu i pijemo vesti. Mislimo da nešto saznajemo.
Ljudi imaju snažnu potrebu da se osećaju boljima od drugih. Ako ne vide „druge“, ne treba im novi ruž, a prošlogodišnji kaput je više nego odličan. Odjednom nam postovi na Instagramu deluju banalno i nezanimljivo. Dobro, osim onih kuvarskih i pekarskih. Sada svi prekraćujemo mračne dane otkrivajući šefa u sebi sa bar jednom Mišelinovom zvezdicom, dok istovremeno gutamo šaku suplemenata koji zvanično ne podižu imunitet, ali nas pogađaju u najmračniji deo razuma. Isti onaj zbog kojeg ćemo se „čim sve ovo prođe“ brzo vratiti starim navikama, kao posle velikih ratova i nesreća u kojima smo stradali, odricali se i gubili voljene. Sve ćemo mi opet isto, sa svim neopranim sudovima kod kuće, i delimično raspakovanom Amazon kutijom. Agoru će posetiti samo retki.
.
.
Planetarium by Lidija Piroski 