U debeloj senci velike italijanske trojke – Rima, Firence i Venecije, daleko na siromašnom jugu, pored vulkana, drema Napoli. Prestonica zloglasne mafijaške organizacije Kamora, kraljevstvo uličnog smeća, sirov, nezanimljiv, tako ga čitamo nacrtanog na mapi kolektivne svesti. „Zašto bismo išli tamo“ je misaoni plašt ispod koga se, zapravo, kao u nekoj pravoj bajci, skriva neočekivano veliko blago. Ko poseti Napulj može da se prošeta kroz najmanje 27 vekova unazad. Toliko dugo život buja na ovom mestu!
Iz te višedecenijske dremke, Napulj na reflektore putne scene 21. veka izlazi žmirkajući, još bunovan, kroz nekoliko dela: serija „Gomora“, dokumentarac „Naples 44“ – sa narativom koji čita Benedikt Kamberbač, film „Jedi, moli, voli“. Serijal pokojnog Antonija Burdena je imao sjajnu epizodu snimljenu u tom gastronomski dragocenom delu sveta. Ipak, jedna od najvećih svetskih senzacija savremene italijanske književnosti bila je taj odlučujući bljesak u sinapsama da Napulj otkrijem i u njega se potpuno zaljubim još na neviđeno. Čitajući romane osobe (ili osoba) koja se predstavlja pod pseudonimom Elena Ferante – Napuljsku tetralogiju, pa potom, u skladu sa duhom vremena u kojem živimo, i gledajući prvu sezonu HBO serije „Moja genijalna prijateljica“, napravljenu po istoimenoj prvoj knjizi tetralogije, teško možemo da izbegnemo snažan „poziv“ da lično prođemo tim ulicama, da udahnemo tu atmosferu. Za one koji nisu ni čitali, ni gledali „Napuljske priče“, radnja je smeštena u „rejon“, sirotinjsku četvrt 50-ih grada na obali Tirenskog mora. Prati odnose dveju prijateljica, Lene i Lile, kroz čitav njihov život.
Opisi delova grada, omaž jednoj epohi, način života, veš koji se suši na prozorima – vidi se i danas, sirovo siromašno okruženje i društveni kontekst glavne junakinje Elene Greko predstavljaju dovoljan razlog da krajnje inspirisana izvedem teleportovanje u taj kraj. Sve je izuzetno zanimljivo, i istorija grada, i južnjački, mediteranski temperament, i obožavanje tog sosa od slatkog paradajza šljivara iz San Marcana, koji se kuva osam ili deset sati – kako kod čije mame, čak i to insistiranje na razlici između napolitanskog i italijanskog jezika.
Početak oktobra je savršen. Iskusno procenjujemo da je vreme još uvek lepo, a potajno nas greje nada da će, uz malo sreće, more biti još dovoljno toplo za kupanje.
Na putu literarne inspiracije, ostrvo Iskija (Ischia) je još jedno važno mesto u koje ćemo zabosti našu zastavicu. Osim što su se upravo ovde dogodile neke od Eleninih i Lilinih avantura, Iškia (tako je zovu na napolitanskom jeziku) je na svega sat i po plovidbe trajektom od luke Napulja.
I ta ogromna luka, sama po sebi zanimljiva, milenijumima na istom mestu u samom centru grada, nagledala se isplovljavanja mnogih putnika, turista i avanturista. Odatle su, osiromašeni posle Drugog svetskog rata, Italijani isplovljavali u bolji život, u Ameriku. Tačno tu počinje i najlepša priča Štefana Cvajga Amok rečenicom: „U napuljskoj luci, marta 1912, prilikom istovara jednog velikog prekookeanskog broda, dogodio se nesrećan slučaj…“ Kada bi postojao vremeplov, jedno od dugmića koje bih pritisnula bilo bi sigurno ta luka tih godina. Iškia, izgovorena tim specifičnim šuškavim akcentom, još je važnija zato što se preko nje izbegava Kapri. Takva izvikana, našminkana mesta, osim skupih ekskluzivnih hotela, restorana i plaža – ne nude uglavnom više ništa, i to ne može biti lajtmotiv nekog mog putovanja.
Grad su osnovali stari Grci negde u 7. veku pre n. e., iskrcavši se sa Rodosa i osnovavši svoju koloniju na plodnoj zemlji ispod Vezuva, kojem su dali ime Neapolis. To ime je uprkos uticaju najrazličitijih jezika i dijalekata ostalo nepromenjeno do današnjih dana. Tu se najduže zadržala nekakva mešavina grčke i rimske civilizacije, i to je ono što uvek tražimo na svakom putovanju: dokaze da smo svi sličniji nego što se razlikujemo, da nismo izolovana ostrva, nego se kultura koju pravi homo sapijens, ipak, nadopunjavala i mešala. Napoli sa svojim blagom to očigledno dokazuje. Krenimo da ga otkrivamo ovim redom.
Prvo stomak, pa sve ostalo
„Gastronomija je najbolja terapija koju svako može sebi da prepiše.“
Marco Pierre White
Ako smo u Italiji, onda prosto mora da se počne od „terapije hranom“. Isti obrazac koji smo primenili malo ranije, u Veneciji https://lidijapiroski.com/2019/09/12/venecija-na-casu/, bez stida i zadrške primenjujemo i nekoliko geografskih i civilizacijskih širina južnije. Naravno da ćemo u gradu koji je mesto rođenja kultnog, širom sveta obožavanog jela zvanog Pizza, osim muzejima i kulturnim sadržajima, najmanje isto toliko vremena posvetiti istraživanju i stvaranju sopstvene liste najbolje pice. Za početak, lestvica se diže visoko, na najbolje mesto. Novinarski mozak, navikao da ukršta informacije različitog porekla, to radi i sa uglednim gastronomskim blogovima, listama i preporukama. U svima njima uvek se pojavljuje ta jedna picerija. Braća Gino i Toto Sorbillo vode tradicionalnu napolitansku piceriju koja postoji od 1935. https://www.sorbillo.it/ Nimalo slučajna okolnost je ta da se nalazi u čuvenoj četvrti Partenope, duši Napulja, na Lungomare, kako se na pevajućem italijanskom poetično kaže obala mora. To je dosta važna lokacija, nama promrzlim srednjoevropskim dušama, željnim morske kombinacije pice, morskog horizonta i energije talasa. Da bi se dobio sto na ovom mestu, može da se čeka i do sat vremena u redu. Sa uverenjem da je to ipak turističko-urbana legenda, upućujemo se tačno tamo.
Na klasičnu domaću foru, bez mnogo probiranja, uspevamo da dobijemo maleni sto u bašti; i dok smo poručili jednu Pizza Calabrese sa nduja di Spillinga, Pomodoro bio i Fiordilatte Fresco Misto Latte di Buffala i Origano di Montangna i salatu Caprese, lokalno belo vino i kraft pivo koje prave u kući, red se otegao nekih stotinak metara. Neshvatljiv fenomen, i to za jednu „običnu“ picu! Pažljivom čitaocu jelovnika neće promaći kako sa ponosom ističu da kao začin koriste samo planinski origano. Odmah imam fleš situacije na Lošinju, sa one strane Jadrana, i uzbuđenja kada sam sa bicikla, na putu prema Mrtvaški (baš je mrtvo mesto da se stigne tamo), ugledala grm divljeg origana.
Taj ukus zaista nema nikakve veze sa kontinentalnim, fruškogorskim, iako je uredno negovan. Ta aroma brdskog mediteranskog je čarobna i može da zamađija svako jelo. Mocarela iz salate samo ima formu karakteristične bele kugle, ali je zapravo tečna i slatka i penasta iz neke bio-proizvodnje. Nestvaran ukus, za koji ne postoji drugi opis, nego onaj banalni – topi se u ustima. Posle ove mocarele, domaću ćemo jako teško kupiti. U međuvremenu, red ispred se pojačava i pruža prema šetalištu Chiaia i Caracciolo. Sve su to lokacije iz „Napuljskih priča“, pa je atmosfera, barem za nas koji možemo da ga u mašti proživimo – više nego odlična.
Osim ove picerije, koja zaslužuje svaku preporuku, treba navesti još nekoliko najosnovnijih gastronomskih zanimljivosti. Kafa, vino, naravno, sendviči, ulična i morska hrana. Postoji statistika koja tvrdi da na svakih 490 stanovnika u Italiji postoji jedan kafe-bar. U Napulju izgleda i više, kao da su svi ozbiljni zavisnici od kafe. Piju je često, obilno i isključivo slatku. Prilikom naručivanja treba je zatražiti bez šećera, inače se dobije nekakav šerbet. Ukoliko u kafe-baru izgovorite: „C’e un caffe sospesso?“, dobićete jedan espreso, a platiti dva. Ovaj običaj je duboko ukorenjen u napolitanskoj kulturi i označava doniranu kafu nekoj nepoznatoj osobi koja svrati kasnije. Ritual ispijanja kafe je toliko važan u ovom delu sveta da ga savršeno opisuje jedan podnaslov „Svakodnevna mudrost malih gutljaja“ zbirke priča „Caffe Sospeso“ poznatog napolitanskog pisca Luciano de Crescenzo. Oni rado doniraju kafu, jer veruju da to darodavcu donosi sreću. Neki izvori kažu da je ovaj ritual nastao za vreme ratnih godina prošlog veka i da darodavcu donosi sreću, a istoričari tvrde da je nastao još ranije. U svakom slučaju, kroz metaforu doniranja šoljice kafe „vidimo“ čitav jedan zanimljiv društveni kosmos, nama sasvim nepoznat.
Jedan od stubova na kojem počiva gastronomija čitave Kampanije jeste, svakako, paradajz San Marzano iz istoimenog sela sa „one“ strane Vezuva. Vulkanski pepeo je taj čarobni plodonosni sastojak zemlje u kojoj raste duguljasti crveni plod kod nas poznatiji pod nazivom šljivar. Svaka porodica i restoran imaju svoj „mamin“ recept, i to tako lepo podseća na našu tradiciju čuvanja porodičnog recepta za ajvar. Sos od ovog paradajza, poznat i kao ragu, jeste osnova za razna jela – pastu, ćuftice od mesa u sosu, picu i slično. Dok se još redovno kuvalo po kućama, dva ili tri puta nedeljno, ovaj osnovni sastojak napolitanske kuhinje satima se polagano kuvao na šporetima i čitava „Bella Napoli“ kao da miriše baš na taj ragu sa origanom – osim kada ne miriše na espreso.
Vino. Iako su za detaljno proučavanje ove važne hedonističke odrednice potrebni meseci koje nemamo, sužavamo izbor na ono što je ultralokalno i ultrapoznato. Lacrima Christi del Vesuvio je belo vino od loze koja raste isključivo na obroncima Vezuva. Treba ga probati, u njemu će uživati oni koji vole vina sa peska.
Napuljskom gastronomijom bismo mogli da se bavimo na stotine strana i veoma je teško odrediti šta je najbolje, ali još teže je odreći se požude za maštovitom, jeftinom, brzom, preukusnom (dakle, zasnovanom na ugljenim hidratima) hranom koja se prodaje na ulicama: Cuopo – papirni fišek prepun prženih kroketa punjenih mocarelom, ili pohovano povrće, ili pržena sardela čija je pijačna cena 1 evro za kilogram. Tu su i pržene pice pa Zeppulele Pasta Cresciuta komadi testa sa, na primer, cvetom tikvica… posebno mesto zauzima Sfogliatella. Slatko pecivo slično kroasanu, ali zarezano i divno i mirišljavo, pa je savršena pratnja kratkom espresu. Zaista je nemoguće hodati ulicama Napolija i ostati dosledan ukoliko ste na nekom režimu ishrane. Sve kočnice se nekako ispuste u taj masni papir u rukama, ali smo zato srećni i siti.
Za malo zahtevnija nepca, pobednik je restoran „Terra Madre“ na ostrvu Iskija. Školjke brbavice kuvane na način da liči na buzaru, ali u nekoj vrlo kreativnoj verziji njihovog „Chef-a“ Alessandro Nistrija. Samo jedno nije jasno, zašto u ovom momentu pišem, umesto da umačem sveže pripremljen hleb u onu magiju?
Nadam se da su ispravni razlozi zbog kojih hranu ostavljamo ovde da se dalje „kuva“ bez nas. Valja se odvojiti od stolice i ući u pravi rudnik kulturnog blaga, kojima Napulj obiluje.
Pijaca je pupak sveta
Italijanski reper Jovanoti u svom hitu „L‘ ombelico del mondo“ peva o pupku sveta. Verujem, dozvoliće nam on da sve pijace proglasimo za tu centralnu tačku svakog organizma; u Napoliju je to Porta Nolana. Ovo bučno, šareno mesto je dobilo naziv po srednjevekovnoj kapiji kroz koju se ulazilo u grad. Trgovci i seljaci su svoju robu najlakše prodavali odmah pored kapije, a pupak, kao što znamo, ne može da menja mesto. Mercato di Porta Nolana je, zapravo, nekoliko ulica u kojima se bez ikakvog logičnog redosleda samouvereni prodavci voća i povrća smenjuju sa prodavcima cigareta sumnjivog porekla, sa pevajućim prodavcima sveže ribe i plodova mora, sa domaćom mocarelom i burom sa okolnih planina, sa štandom limuna iz Sorenta, sa mirišljavim pekarama i deli kafanicama iz Bangladeša.
Kupila bih tu baš sve, a najviše još žive školjke iz instalacije sa tekućom vodom, koje poznajem pod imenom brbavice, i masne i sveže sardele, koje svojom cenom od 1 evro za kilogram opravdavaju glas koji ih bije. One su bile najvažnija namirnica siromašnih ribara diljem čitavog Mediterana. Prodavci iako govore samo svoj dijalekat rado razgovaraju sa prolaznicima, zapravo – pevaju. Oni dozivaju svoje mušterije, a kao spontani deo pijačnog performansa, rado će vam dopustiti da ih na čas odmenite. Svoje prvo iskustvo prodaje na pijaci stičem upravo u Napoliju. Za ozbiljniji rad nemam kvalifikacije – ne znam da pevam.
Ko prepodne provede na pijaci, može uveče u operu
Čak i ako nekome veče provedeno u operi zvuči sasvim suprotno od pojma dobre zabave, prilika da se odsluša koncert u najstarijoj aktivnoj operskoj kući u Evropi ne propušta se. Od kako je osnovana 1737, samo dva puta je obustavljen rad: prilikom renoviranja od požara i od oštećenja od savezničkog bombardovanja. Nedaleko od Kraljevske palate i Trga Plebiscta, nalazi se pozorište „San Karlo“ (Teatro San Carlo). Podatak koji nikako ne očekujemo jeste da je ovo opersko pozorište nastalo 41 godinu pre „Skale“ u Milanu i 55 godina pre „Fenića“ u Veneciji. Srećna okolnost savremenog putovanja jeste mogućnost elektronskog kupovanja ulaznica, pa onaj ko ima iskrene kulturne potrebe može lako i na vreme da ih obezbedi. Koncert mladog pijaniste Lorenca Ponea je privilegija i prilika koja se iskoristi. I on, i njegov klavir, i mi publika kao da smo tih sat i po vremena, nas 1.300 slušalaca, zajedno lebdeli u vazduhu, naročito kada je, mislim samo meni, svirao Hajdna.
U tom iznimno raskošnom i elegantnom ambijentu, pod svodovima koji kao da „čuvaju delove“ svih glasova i muzike koji su umetnici pod njima ikada izveli, uključujući i Mocarta lično, muzika Šopena, Debisija, Betovena i Hajdna na jugu Italije, u gradu problematične reputacije više je nego logična. Zanimljiv detalj je i taj što je koncert počeo u 18 h. Idealan tajming da se izlazak na koncert završi odlaskom na večeru ili makar na piće u Gambrinus, tačno preko puta Opere. Tako to funkcioniše u paralelnim svetovima u kojima se oaze normalnog života brižljivo čuvaju, tako suprotne od onih koje gledamo u našim medijima ili one koje ćemo videti u samo nekoliko kilometara udaljenim četvrtima. I tu dolazimo do samog srca dolaska u Napulj.
Rione Luzzatti – rejon Elene Ferante
Pre nego što dežurni kritičari prezrivo frknu kako Napuljske priče nisu vrhunska književnost, da su to romani za plažu, imam potrebu da ih ovde prekinem. Elena Ferante ili ko god da je to jeste najznačajniji savremeni italijanski autor. Tačka. Svetski fenomen. Retko se neko delo, a naročito savremeno, bavi tako fantastičnim opisima odnosa među ljudima, teškim životom grada, siromašnima, epohom posleratnih 50-ih godina, golim nasiljem, mafijaškim principima, političkim ugnjetavanjem i u takvim uslovima otežanog napretka i međusobnim rivalstvom dveju žena. Ipak, iz takvih uslova nastaju priče, koje u nekim delovima dosta podsećaju na uslove u kojima mi, skoro sedam decenija kasnije, živimo.
„U čitavom Napulju nije se mogla naći nijedna jedina institucija, koja je, osim pompeznog naziva i velikog broja zaposlenih, zaista funkcionisala kako treba. Nije tu bilo nikakvog reda, samo razuzdana i nezadrživa gomila galamdžija, mangupa i prosjaka po ulicama krcatim prodavcima mešovite robe. Ah, na čitavom svetu nema grada koji diže toliku buku i graju kao Napulj.“
Prepoznajete li paralelu sa našom aktuelnom stvarnošću? Korupcija, neefikasnost, moralna i fizička beda, mizoginija, galamdžije koje pobeđuju mirne i obrazovane ljude?
Ako je odgovor „da“, onda je jasna potreba da se ode na lice mesta i pogleda u oči taj prostor koji je sve samo nije klasična turistička keš-mašina, i baš zbog toga pripoveda priču o pravom Napulju, iz kojeg su nastale toliko snažne emocije, ali u kojoj očigledno vekovima nataložena kultura ne može a da ne izbije negde na površinu. Nezadrživo, baš kao lava iz grotla Vezuva, zaštitnika grada.
Kada na put kreneš sa dobrim namerama, najčešće ti se one lepo „vrate“. Meni su se vratile kroz kontakt sa Sofijom Simor (Sophia Seymour), dopisnicom Guardiana, frilenserkom, zaljubljenicom u Napulj, koja već godinama živi i radi u gradu i istražuje literarni fenomen. Nedavno je napravila i svoju organizaciju http://www.lookingforlila.com/ koja vodi fanove kroz četvrt Rione Luzzatti, u koju je smeštena radnja romana i serije. U rejon smo ušle otpozadi, iz čuvenog tunela kroz koji su Lena i Lila prvi put pobegle u svet. To je, zapravo, nadvožnjak preko kojeg ide pruga glavne železničke stanice Garibaldi, ali u romanu, kroz dečje oči, autor ga je predstavio kao najstrašnije mesto na svetu, kroz koje svako mora da prođe kako bi došao do one životne tačke u kojoj smo odrasli. Zbijene zgrade u tom naselju iza industrijske zone i iza pruge građene su tridesetih godina prošlog veka, za vreme fašista. Bile su namenjene radničkoj klasi, tada veoma moderne, sa malim balkonom, i bila je to stvar ozbiljnog prestiža dočepati se te adrese i pobeći u novi život i sve novo iz memle starog dela grada. Danas ova četvrt ne izgleda baš toliko strašno, podseća na staru Detelinaru u Novom Sadu. I Lenina i Lilina škola, i biblioteka, i crkva, i trg sa klupicama – sve je tu. Roman je fikcija, a kao da nije. Kao da smo svi, naše mame i bake, u bilo kom delu posleratnog siromaštva Evrope prošli kroz ovaj rejon, sa sve minijaturnom birtijom Marka Greka ispred koje se kao kod nas „ispred radnjice“ stojeći na ulici pije piće. Uglavnom je to belo i crveno lokalno vino na čašu. Marko na napolitanskom, mi na slomljenom italijanskom, a uglavnom na engleskom, pričamo priče i sve se sasvim normalno razumemo. Neponovljiv doživljaj, autentičan.
Bolnica za lutke
Jedno od najneobičnijih i najnežnijih napuljskih blaga jeste gradska Bolnica za lutke. Do nje se stiže šetnjom kroz uzane ulice srca starog dela Napulja, Spaccanapoli. Sasvim sakrivena u jednom od neuglednih pasaža, baš kako i treba kada zamišljamo dramatičnu potragu za pomoći ljubljenoj bolesnoj lutki. Davne 1895. osnovao ju je pozorišni scenograf Luiđi Grasi (Luigi Grassi) koji je tada radio i za lutkarsko i za klasično pozorište, sasvim slučajno, kao što se to dešava u bajkama. Jedan dan je u njegovu radionicu ušla neka očajna žena, moleći ga da popravi oštećenu lutku njene kćeri. On je velikodušno pristao, lutka je bila kao nova, ceo grad je za vrlo kratko vreme saznao i pričao samo o tom herojskom delu. Grasi je dobio počasnu diplomu medicine iz oblasti igračaka i našao se u posebnom svetu koji pod upravom njegove praunuke Ticijane živi i funkcioniše i dan-danas. Da li je to mesto nostalgičnog povratka u detinjstvo na kome se leči dečja i „lutkina“ tuga ili scena za neki film Kventina Tarantina, može da se ustanovi samo na jedan način – lično.
SALVE LUVCRUM, najvažnija parola u Pompeji
Dugme na onom našem vremeplovu sa početka ovog teksta sada bismo mogli da podesimo na 22. avgust 79. godine n. e., dva dana pre strašne eksplozije Vezuva. Najbogatiji građani Rima su u svojim luksuznim vilama, u Herkulanumu, Baji i Pompeji. Kraj je leta, „turistička sezona“ je na vrhuncu i sve je puno bezbrižnih gostiju. Ipak, učestali zemljotresi i nestanak vode upozoravaju na ono što će se dogoditi 24. avgusta. Strahovita erupcija lave, za koju je Plinije Mlađi sa svog broda na pučini procenio da je išla i do 30 km uvis. Tragedija je bila strašna, zatrpan je čitav grad od 20.000 stanovnika slojem lave i pepela debelim i preko šesnaest metara. Sve živo i neživo je na taj način bilo zamrznuto i konzervisano tokom narednih 1.700 godina, kada je kralj Karlo Burbonski započeo prva iskopavanja.
Zahvaljujući Vezuvu i njegovoj erupciji, dva milenijuma kasnije možemo da zavirimo u kuće, javne objekte i rekonstruišemo mnoge detalje ondašnjeg života. Pompeja je ogroman grad, 45 iskopanih i dostupnih hektara jedu vreme, čak i onima koji nisu štreberi, koje iskreno to ne zanima. Za ljubitelje brzih i efektnih instagramabilnih fotki poseta arheološkom parku Pompeja je verovatno celodnevna danguba, ali zato onima koji mogu da se udube, da malo uključe maštu, a isključe nervozu zbog zaista nenormalnog broja turista, ovo je uživanje bez premca. Herkulanum je manji, ali su objekti bolje očuvani. Izbor zavisi samo od količine vremena na raspolaganju. Od Pompeje put neminovno vodi u dva pravca. Prvi furtom u Arheološki muzej u Napulju, jer tamo se u idealnim uslovima čuvaju najvrednija umetnička blaga iskopana iz grada. A drugi je na vrh kratera Vezuva. Treba taj još aktivni, najopasniji vulkan u Evropi, pogledati pravo u oko. S obzirom na to da je prilaz Vezuvu jednostavniji iz Pompeje nego iz Napulja, izbor je jasan.
Sa Vezuvom samo lepo
Ima mnogo razloga da se sa jednim aktivnim vulkanom susretnemo pravo oči u oči i izmerimo njegov karakter tako što ćemo ga pogledati u zenicu njegovog kratera, ali je jedan možda najzanimljiviji. Gran Cono, odnosno veliki krater, trenutno ima aktuelan izgled. Nije uvek bilo tako, svaka nova erupcija ga izmeni. Ko zna šta se sve ispod te mirne površine kuva i skuplja u vrelim dubinama Zemlje. Baš tu ispod tačke na kojoj povremeno imamo kontakt sa paklenom utrobom planete. Iako je Vezuv najviše proučavan i istražen vulkan na svetu, on je obavijen nekom aurom mistike i simbolike. Gledajući sopstvene tako neprikladne bele patike kako se penju garavim kamenjem na 1.277 m nadmorske visine, opseda me taj simbol vatre vulkana koji se odnosi na strast, snagu i akciju. Valja se katkad zagledati duboko u sebe i setiti se da postoji taj vulkan koji kuva duboko u nama. Putovanja tome služe. Na oltar kratera žrtvujemo sopstveni dah posle kratkog, ali veoma strmog uspona sa javnog parkinga. Nagrada je veličanstven pogled na Napulj i njegov zaliv, ali i na Kampaniju i Lacio.
A ako neko ume, može dobro da se zagleda u taj svoj vulkan. Lakše je virkati u utrobu Vezuva i zamišljati koliko je samo bio strašno ljut te 79. ili 1943. godine nego kontemplirati nad svojim (potisnutim) eksplozijama. Reč krater je grčkog porekla i znači, pre svega, „sud sa dvema drškama u kome su mešali vino sa vodom“, ali svaki oblik izveden iz tog najvažnijeg: „vulkansko grotlo“, „usta staklarske peći“ i „ždrelo“. Vidite da sve može da se poveže sa vinom.
Ipak, da svet ne počinje od nas i našeg bavljenja realnim i sopstvenim vulkanima podseća nas i dobra muzika direktno vezana za ovo mesto. „Funiculi Funicula“ je napisana i izvedena 1880. na dan otvaranja prve žičare koja je vozila sve isto tako radoznale i željne bliskog kontakta sa jednim tako magnetski privlačnim mestom. Preporučujem je u izvedbi Lučana Pavarotija https://www.youtube.com/watch?v=yTSAZAHiOa8, iz razloga što je možda on od svih drugih izvođača nekako najbliži napolitanskoj energiji i fantastična je muzička pratnja tom prirodnom spektaklu.
Arheološki muzej u Napulju
Arheološki muzej u Napulju je „must have“ u Napulju, što bi rekli modni zavisnici. Iako njegov naziv asocira na arheološko blago, muzej ima i savremene postavke, ali najvažnije blago otkriveno u Pompeji i Herkulanumu je tu. Kao i San Karlo opera, i ovaj muzej je osnovao Karlo Burbonski, jedan je od najstarijih u Evropi, u istoj zgradi se nalazi od 1777. Sve zajedno svedoči o ozbiljnoj kulturi koja je cvetala u Napulju pre nego što se ujedinio u Italiju. Od tada, kažu stanovnici, kreće njegovo ekonomsko propadanje.
Mozaici iz Pompeje su lični glavni motiv posete muzeju. Putujući muzičari ili Borba petlova ili Memento mori su samo neki koji pričaju priču o znanju koje je nastalo hiljadama godina pre nas. Naročito se izdvaja mozaik Memento mori, sa lobanjom koja treba da nas podseti da smo svi smrtni i kako jedino što čovek ne može da izbegne jeste smrt. Inače, čovek bi bio bog. Tehnika kojom su stari majstori vladali koristeći „tesserae“ (pločice) fantastična je. Zahvaljujući petnaest metara debelom sloju pepela iz Vezuva koji ih je prekrio, ova dela su čudesno konzervisana i sačuvana od oštećenja tokom više od 1.600 godina, i to u perfektnom stanju. Tako mi na neki preneseni način, zahvaljujući sadržaju utrobe onog kratera u koji smo provirili, sada možemo da virimo i u prošlost: u ljudsku potrebu za pozorištem, za muzikom, zabavom, borbom pa i za erotikom. Posebna kolekcija predmeta vezanih za ovaj deo našeg života čuva se u Segreto Cabineto, u tajnoj sobi. Vekovima smo vaspitavani da je seksualnost stvar sramote, pa je ova eksplicitna kolekcija čuvana iza debelih brava i bila je dostupna malobrojnim očima. Danas je u ovom delu najveća gužva. Toliko o nama danas i društveno nametnutom stidu vezanom za seks. Nije bilo uvek tako, i to je još jedno od onih mesta na kojima sebi dopustimo preispitivanje stavova.
Hodnik sa skulpturama rimskih careva je važno mesto, jer se tu nalazi skulptura omiljenog rimskog imperatora, cara Hadrijana. Selfi sa njim se ne propušta. Ali ni sa jednom od retkih žena koje su imale izvesnu (političku) moć u Rimskom carstvu. Uprkos tome, ubio je sopstveni sin.
Hedonizam, ime ti je Iškija
Nećemo se lagati. Da nije bilo knjiga Elene Ferante, ne bih nikada otišla na Iškiju, nego na izvikani Kapri! Radije koristimo napolitanski dijalekat – Iškija umesto književnog Iskija. Sam zvuk te reči opisuje toplu normalnost, koja se oseti čim se ogroman trajekt iz Napulja provuče kroz iglene uši prolaza u luku Iškija.
Onaj ko očekuje glamur i prazni fenseraj na ovom ostrvu bolje neka ide drito na Amalfi obalu. No onaj ko ume da čita između a posebno iza redova, na pravom je mestu. Lučka užurbanost je tako draga sa nekoliko taksista u malenom mestu, koje grabi poslednje turiste pre nego što se povuče u zimsku hibernaciju. Hotelski prevoz čekamo u jednoj od lučkih birtijica „Bar dal Calabrese“, osnovanoj davne 1918. Verujem da su od radova na održavanju svega nekoliko puta krečili i doneli novi frižider. Za uživanje i akumulaciju utisaka ispod prirodne hladovine od puzavica savršen je dobar espreso. Još od isplovljavanja iz ogromne napuljske luke prati nas ta prijatna groznica koju najbolje opisuje jedna italijanska reč: partenza. Ona znači „pokret“, „polazak“, ali na tom pevajućem jeziku on za mene lično znači „polazak brodom“, „isplovljavanje“, „uzbuđenje pred otvaranjem novih horizonata“. Znala sam da će nam Iškija pokloniti svoje skriveno blago. Na kraju istraživanja Napulja i okoline stigla je nagradica kroz jedan prostor između zvezda i mora – u hotelu „Regina Isabella“ (https://www.reginaisabella.com/en/?adblast=4820832805&vbadw=4820832805&gclid=CjwKCAiAqqTuBRBAEiwA7B66hZhKwQxk8XnjyTi5ZzvEW2UItJBSp1cBGcZc7iPrqtL5yaPVAIrEFxoCMVQQAvD_BwE )
u seocetu Lako Ameno (Lacco Ameno). Sagradio ga je čuveni italijanski producent i izdavač Angello Rizzolo na jednom od mnogobrojnih ostrvskih termalnih izvora. Vrlo brzo je ovo mesto postalo magnet za kosmоpolite 50-ih godina, kao što su Liz Tejlor, Marija Kalas, Ričard Barton… Ono što je prava retkost XXI veka jeste hotel koji se nadvio iznad mandrača u kojem ribari još vezuju svoje barke i ujutru u zoru tiho ih odvezuju i veslaju na more da ne probude usnule goste. On nije deo nekog moćnog super-moderno-preskupo-sajberdizajniranog lanca hotela, nego je zadržao autentičnost epohe, kroz originalni nameštaj, ručno slikane podne pločice, lustere od murano stakla, fine slike i tapiserije. Negovan sopstveni stil izvan aktuelnih modnih diktata jeste nešto što se zaista vrlo retko sreće. Ako se tome doda neometan pogled na Vezuv, još toplo more za kupanje početkom oktobra i neki svečani mir koji vlada, uz preukusnu ostrvsku kuhinju, mislim da smo pronašli mesto po meri sopstevnog hedonizma. Još jednom hvala literaturi Eleni Ferante za inspiraciju, ko god to bio.
Banje sa termalnom vodom postoje na više mesta na ostrvu, kao i gradska banja. Sjajne plaže, staze za planinarenje i botanička bašta koju je napravio engleski muzičar Vilijam Volton (William Walton) jesu dokazi koliko je ovaj elegantni mediteranski ćošak privlačan svojom jednostavnošću.
Zbog čega smo zavoleli Napoli?
Ova vulkanska zemlja rađa pravi život i ima neobičnu iskrenu energiju koju retko gde možemo da pronađemo. Naravno, oni koji umeju da vide neki metar dalje od one instagramabilne čaše Aperola. Jedna od važnih lekcija koju smo ovde naučili jeste ta da Napolitanci svoja lokalna blaga umeju da čuvaju i sačuvaju uprkos promenama i strahotama koje su neminovne. Ako su opera i muzej osnovani u prvoj polovini 18. veka, oni i danas funkcionišu, i to na istom mestu. Ali to su institucije. Bolnica za lutke je na istom mestu od 19. veka, pa picerije, restorani, murali Dijega Maradone, koji je svoju karijeru završio pre dve decenije, još se održavaju. Nacionalni park Vezuv isto tako vekovima „radi u turizmu“. Mogu samo da zamislim koliko je bilo teško u našem svetu proždrljivog konzumerizma, u kom se sve više baca, opstati u poslu popravke lutaka. Oko žičare koja je vodila na Vezuv bilo je mnogo skandala, nedavno propali britanski turistički gigant je decenijama bio njen vlasnik i dovodio posetioce. Erupcija 1943. je uništila stanicu, ali je kasnije Nacionalni park preuzeo tradiciju na sebe. U svakodnevnoj ishrani najveću vrednost imaju namirnice izrazito lokalnog porekla. Verovatno je baš napuljska kultura ta koja održava duh u kojem lokalci radije kupuju u malim radnjama u komšiluku nego u velikim diskontima. Oni su ti koji vole svoje modne brendove više nego beslovesne svetske lance, kao što su „Zara“, „H&M“ i ostali mastodonti, u kojima su na svim kontinentima u prodavnicama sve iste štancovane uniforme. Taj samozadovoljni individualizam se lako i odmah uoči. Svako ko ima nostalgiju za dvadesetim vekom ume da prepozna karakter i da im malo pozavidi na tome.Kultura, ona životna, tako nataložena vekovima, milenijumima, prosto mora negde da izbije na površinu kao lava iz vulkana i pretvara svaku podlogu u plodnu. Na ovom putovanju se nismo bavili religioznim objektima. Da je bilo više vremena, došli bismo na red. Prioritet je, ipak, pravi život, a upravo to je razlog zbog kojeg treba posetiti Napoli.
Planetarium by Lidija Piroski 
divno putovanje.bravo za tekst.njam za klopu
LikeLike