ZDRAVLJE I PRIJATELJSTVO, AVANTURA I KULTURA
„Moja nona bi, u vreme između dva svetska rata, sakupila 300 jaja, sela na Parenzanu, odnela ih na pijacu u Trst, prodala, pa tamo kupila sebi cipele“, priča Stelio Gardina detalj iz svog detinjstva, uz čašu malvazije – Prosecco iz svog vinograda. Ovo belo vino dobija mehuriće tako što Stelio (u prevodu Zvezdan) svoju malvaziju puni u noći punog meseca. Samo tako ona dobije mehuriće. Možda je odluka o gradnji pruge Parenzane doneta tokom jedne noći punog meseca, pa je zbog tajanstvenog nebeskog dejstva ostavila tako dubok i trajan trag na severu istarskog poluostrva.
Zvezdanovo sećanje ne opisuje nam samo detalj iz života jedne porodice, već pažljiv i zainteresovan analitičar može da nasluti nešto mnogo više. Ono je kao nekakav „pasvord“ za ulazak u tajnu gravitacione sile koju je Trst imao.
Decenijama za sve nas, decu, ovaj grad je bio najbliža dodirna tačka sa onim što je po sopstvenom viđenju predstavljalo „civilizaciju“ preko: „leviske“, iste te „cipele iz Trsta“, Lacoste majice; Fred Perry prsluci su isti magnet, davno instaliran u Trstu, koji je privlačio i Zvezdanovu nonu. Trasa jedne pruge je bila „samo“ u njegovoj službi. Možda su te šine kreirane da bi, zapravo, trasirale neku magiju, a možda su i ljudi koji su ih osmislili znali nešto što mi danas tek naslućujemo. Jer misao se uistinu prenosi preko dela.
Uskotračna pruga projektovana po svim propisima austrijske državne železnice sa svoja 123 km postala je krvotok i sam život lokalnog stanovništva čitavog jednog regiona na severu Jadrana. Puštena je u rad davne 1902. godine. Svako mesto ima svoju jedinstvenu istoriju, ekonomiju, a pre svega bihevioralnu psihologiju. Tako i ovo naše današnje okretanje pedala na električnom biciklu po regionu Tršćanskog zaliva, po rahmetli trasi pruge, zapravo je mnogo više od transporta, biciklističke ture ili modernog „road tripa“. Posvećujem ga pre svega jednom misaonom eksperimentu: dela ljudi koji su nešto radili davno pre nas ostavljaju trag na generacije koje dolaze.
Može li se beskrajno uživati „na moru“ a ne biti deo ljudskog nameštaja na plažama i kafićima?
Da li je ovaj inspirativan put uz deo severnog Jadrana, dugačak 123 km, dovoljan za jedno pedalanje ne samo kroz prirodu, istoriju i ljudske sudbine, nego i za ozbiljan razgovor sa sobom? Odgovore na ova pitanja tražimo pritiskajući pedale na trasi nekadašnje pruge.
Jutarnji espreso ispijamo u jednom od brojnih kafića na Piazza del Ponte Rosso. Sve sada drže Kinezi – nova vremena. Kineski italijanski espreso je bez veze, ni blizu onoj crnoj vreloj esenciji. S druge strane, trg je sada „sređen“ (čitaj: „sterilan“), ni traga od nekadašanje jeftine pijace sa šarenim tezgama robe sumnjivog kvaliteta, na kojoj se trguje, vara, jede, gde sijaju pohlepne oči sa Istoka, na kojoj vri život. Bežimo iz ovog grada, jer miris mora, četinara, sjajna vina, još bolja jela, srednjevekovni gradovi i brdovito zaleđe Istre sami po sebi su dovoljni za običan hedonistički doživljaj. „Teranje“ točka nekadašnjom prugom, koja je bila aktivna svega 33 godine, a onda 84 godine nije bila u funkciji, pa je tačno na stogodišnjicu od otvaranja počela novi život pod sloganom „Put zdravlja i prijateljstva“, sugeriše na ono što nam je u ovom pandemijskom momentu preko potrebno – i prijateljstvo i zdravlje. Prijatno uzbuđenje pred ovakav put je zarazno, jer čarolija pred nama može egzaktno i da se izmeri brojkama. Tačno 123 kilometra bivše železničke pruge, 35 železničkih stanica, 11 kamenih tunela, 16 očuvanih mostova i 6 vijadukta koji kao da su sišli sa ilustracija neke knjige bajki. Solidne kamene građevine su preživele tih osam decenija intermeca od ukidanja pruge, od 1936. do 2002, kada su „vraćene“ u realni svet i pretvorene u jedinstvenu biciklističku i pešačku stazu, sa ciljem da služe svima, kroz tri države. Misao se, ipak, prenosi preko dela.
Najniža tačka Parenzane je na 2 metra nadmorske visine kod Kopra, a najviša i najlepša na 311 metara iznad mora u mestu Grožnjan. Suštinski, ozbiljan izazov i sigurno pravo mesto za ono u čemu kroz ovaj „Planetarijum“ najviše uživamo – stvarajući savršenu mešavinu avanture i kulture. Zaista, privilegija našeg doba je moći se istovremeno kretati, bez limenog oklopa oko sebe, udisati Mediteran i zaustavljati se po ličnom nahođenju duž te linije koja čitav kraj tako čvrsto povezuje u jednu celinu. Ono što posebno izdvaja putovanje biciklom (sa laganom električnom asistencijom) u odnosu na automobil jeste što svojim prevoznim sredstvom bez ikakvih ograničenja ulazimo u gradove koji su zatvoreni za saobraćaj, kao što je Grožnjan, ili pravo u Sečovske solane, ili kada se bahato parkiramo pored stola kafića u kom pravimo pauzu.
PODVUČENO ŽUTIM
Iako može da se startuje i na drugom kraju Parenzane, od Vižinade u Hrvatskoj, sasvim je logično i nimalo slučajno da nas je na put ispratio kineski espreso u nama jugoslovenskim tinejdžerima kultnom mestu – Trstu. Budući da je deo kroz Italiju veoma kratak, nekih 12 kilometara, i kreće se uglavnom javnim, vrlo opterećenim saobraćajnicama, vožnja se svodi uglavnom na evakuaciju prema Sloveniji, prema mestu Škofije, koje je nekada bilo granični prelaz i dodirna tačka Jugoslavije i Italije. To nije bila obična granica, nego mesto istorijski važne Morganove linije, iza koje su 12. juna 1945. saveznici potisnuli tadašnju Jugoslovensku armiju koja je do Trsta stigla pre njih. Danas je od tih dramatičnih događaja ostala samo žuta linija na nekoj kamenoj ogradi, sa prigodnom tablom. Misaoni eksperiment koji je, zapravo, pravi „vođa“ ovog puta, veoma je zadovoljan: evo, na samom početku, tako lepo se slažu slojevi uticaja. „K und K Monarhija“ svoj trag je obeležila perfektno projektovanim stanicama. One koje još postoje su očuvane i svojom arhitekturom svedoče o tipskom projektu, redu, propisima. Između stanica, javljaju se i tragovi Jugoslavije. Pored njih se provlači i Italija, naravno. Raspadom Monarhije 1918. upravljanje železnicom preuzela je Kraljevina Italija. Nekadašnja Parenzana je bila pruga uskog koloseka kojom se voz kretao brzinom između 25 i 35 kilometara na čas, sa drvenim vagonima i parnom lokomotivom. Prosečno mu je bilo potrebno da spoji Trst i Poreč za 6-7 časova. Danas bolji biciklista u kondiciji može da vozi istom brzinom. Pedala ili parna mašina – brzina je ista, ako se zanemari razlika od sto godina, a isto je i da su i tada postojali glasovi protiv izgradnje pruge kao i danas protiv električnih bicikala. Lokomotiva je bila opasna jer „bljuje vatru“, a električnu pomoć biciklu danas posprdno zovu – „varanje“, dok je čitava istina da je čovekovim mišićima pomoć konja, dizela ili struje neophodna.
KOPER i PIRAN
Zato iz mesta Škofije, bez mnogo zadržavanja, pritisak na pedalu i put pod točkove nizbrdo prema Koperu, pa dalje ka Izoli, jer do prvog konačišta čeka još dvadesetak kilometara puta, a i sunce se penje prema svojoj najnemilosrdnijoj tački tokom dana. U Koperu (ili Kopru) koji nas u opasnoj podsvesti i dalje vezuje za luku i Cimos, stvari su se tokom poslednjih decenija mnogo promenile. Razvio se u zanimljiv grad u kom se vredi zadržati, možda čak i čitav dan. Ovaj grad je biciklistička Meka sa mnogo staza, i striktno poštovanje trase Parenzane nije neophodno. Svi biciklistički putevi iz Kopra na kraju vode do obale Semedela, gde je takođe bila stanica ove naše pruge, posle koje je put do Izole takav da sećanje na vožnju kroz drvored bora sa leve strane i mora sa desne ima takvu odloženu snagu da nas greje čak i u kratkim, ledenim danima novembra i decembra. Put treba da bude uživanje, a ne cilj. Izola nikada nije bila mesto o kom smo maštali, ali posle nje put postaje zanimljiv. Ukoliko se striktno prati Parenzana, ona se ovde odvaja od mora, seče poluostrvo na čijem vrhu je Piran do kog se vozom nije moglo, a danas su iz njega prognani i automobili. Dilema je velika: obići ga kroz vinograde i maslinjake, ili spustiti se sa Obziđa u grad Piran? Najbolje je i jedno i drugo, ali za to treba odvojiti dva dana. Nigde ne piše da moramo striktno da sledimo prugu, to je ipak tako „trasirano“ samo u našim glavama, a zabavno je i otkrivanje slobode kretanja koju nam bicikl pruža. Čitava stvar sa prugom nije tako ni zamišljena, već da opsluži što više stanovnika u svom radijusu. Najbolje je malo skrenuti od Izole prema Piranu, u njemu prenoćiti, i nikako se ne lišiti užitka obilaska Pirana sa obeju strana. Kao dete protandrkati biciklom preko uzanih kamenih stepenika, pored galerija lokalnih umetnika, pravo do Tartinijevog trga na zasluženi najbolji sladoled u kraju. Magija Pirana nagrađuje one koji pedale zaustave u njemu, bez obzira na malu pređenu kilometražu od Trsta, svega oko 30 kilomatara. U Piranu na spisak naučenih lekcija dodajemo još nešto: nekoliko rezervnih majica, četkica za zube i kreditna kartica su dovoljan prtljag. Uživanje se ne meri ni veličinom kofera – naprotiv. Predmeti nas opterećuju i ne daju nikakvu garanciju za sreću.
Malo skretanje sa puta vredno je sveg uloženog vremena, čak i povratka na trasu stare pruge do Izole. Odatle se svakim metrom penje na veću nadmorsku visinu i sve je dalje od mora. U svega pola sata vožnje, mediteranske mirise zamenjuje svežina pašnjaka i prijatan hladniji vazduh koji se spušta sa okolnih planina. Parenzana je jedan istinski fenomen! Ona svojom putanjom ne povezuje samo mesta, već i nudi neverovatnu smenu klimatskih uslova. Mnogo niža temperatura, osvežavajući povetarac, udobna ali vijugava staza, na ovoj etapi omogućavaju pravi biciklistički turing užitak. Sada je već i mnogo veća frekfencija biciklističkog saobraćaja, sa dosta uzbrdica i isto toliko vrlo brzih nizbrdica. Ovaj deo puta je i fizički najzahtevniji, pa se prvi znaci umora već osećaju, uz utisak da je do Portoroža, naše sledeće destinacije, ipak nešto više vožnje od očekivanog.
Sa neskrivenim olakšanjem stižemo do ulaska u drugi tunel Parenzane pod imenom Valeta koji za bicikliste predstavlja svojevrsna vrata Portoroža. Nakon njega, opet nas je zapahnuo topao sredozemni vazduh i, naravno, masovni turizam ovog mediteranskog Las Vegasa u svoj svojoj veličini.
ŠAKA SOLI
Sa stanovišta istorijskog značaja Parenzane i svih biciklističkih doživljaja u mirisnoj prirodi, svaki susret sa masovnim turizmom izaziva blagu jezu. Zato, bez mnogo zadržavanja u Portorožu, pritisak na pedalu isteruje nakupljenu prašinu iz točkova, jer nas odmah izvan grada čeka pravo uzbuđenje. Putanja Parenzane se ovde kreće duž reke Dragonja koja je pretvorena u vrlo zanimljivu marinu. Pred nama je mesto Sečovlje, poznato po jednoj od najvećih prirodnih solana u Evropi. Ovo je i jedna od poslednjih solana na Mediteranu koje čuvaju tradiciju dugu sedam vekova u ručnom izdvajanju soli. Solana je deo parka prirode „Sečoveljske soline“. Polja soli su, zapravo, tanak sloj mora između crne podloge od sedimenta koji nanosi reka Dragonja i vrelog sunca koje šalje more u nebo. Radi se ručno, čovek gura drvena kola, koristi drveni alat i specijalne drvene papuče koje obuva kada stupa na Petolu. Ona ne sme da se ošteti zato što je to posebna podloga od mikroorganizama, bakterija, gljivica i minerala, preko koje se ubrzano isparava more. Kada more ode na nebo, na ovoj specifičnoj njivi, za berbu ostane prvo cvet soli, a onda i sama so. U vazduhu na vrelini sunca se oseća specifični miris Petole i sve je onako kao što je to bilo u 14. veku. Mnogo je lepše provesti nekoliko sati u društvu solara Osmana Delića gurajući kola, pipkajući so i hraniti svoju radoznalost, nego u prepunom Portorožu, čak i u situaciji kada nema opasnosti od korone. Možda ovakva koncentracija soli dezinfikuje misli. Solana je vrlo blizu graničnog prelaza Plovanija, ali staza vodi kroz poseban rezervat prirode u kom žive ptice i životinje prilagođene ovako visokom salinitetu. Točkovi sada klize po bezbednoj, sređenoj stazi, utegnutim drvenim mostićima. Nema gužve, ne osećamo vrućinu. Život je lep.
Bezbroj malih pansiona i hotela su se specijalizovali za bicikliste duž Parenzane. Mi biramo mali kameni biciklistički hotel na samoj stazi vrlo originalnog naziva – La Parenzana, nekoliko kilometara pre Buja. Nikako slučajno. Lokalni jataci na vreme šalju dojavu o dobroj kuhinji istoimenog restorana, ali i tom lokalnom vinu koje ume da ukloni tragove umora i obuzda uzbuđenje prepunih očiju.
Između Slovenije i Hrvatske se još uvek kontrolišu pasoši, ali prelazak biciklom preko granice u vreme restrikcija zbog virusa korona posebno je iskustvo. Naročito kada putujemo ovako „light“, skoro bez prtljaga, ali ipak bogatiji za šaku sveže sakupljene soli, bez koje se ipak ne može. Posle granice sledi put i naglo menjamo brzinu. Parenzana i mi, već umorni, daleko od Trsta, žedni malvazije napuštamo more i krećemo uzbrdo, prema kontinentu.
Hrvatski deo Parenzane
Polazna tačka današnjeg biciklističkog krstarenja jeste nekada jedan od najvećih tehnoloških centara bivše Jugoslavije, mesto Buje koje je poznato po brendu kalkulatora „Digitron“. Grad koji je potpuno zadremao u novo doba, pozicioniran daleko od masovnih turističkih ruta, dvadesetak kilometara udaljen od morske obale. Prolazak ovakve biciklističke staze kao da nije prihvatio sa posebnom pažnjom iako je ona sada možda njegova i jedina poveznica sa turizmom. Kroz grad vozimo uglavnom udobnom asfaltiranom podlogom, kratak put je izuzetno dobro obeležen. Na rubu grada, sa glavne saobraćajnice, skrećemo u Staničnu ulicu (a kako drugačije?), do dobro očuvane zgrade železničke stanice Parenzana. Iako je nenaseljena i neodržavana, sasvim je jasno da njena kamena građevinska struktura može trajati još vekovima, jer je izgrađena po ondašnjim standardima austrougarske železnice. Ako smemo da zameramo, neverovatno je da ova stanica nije pretvorena u biciklističu takozvanu pit-stop oazu, na primer.
GROŽNJAN
Svega nekoliko desetina metara dalje, asfaltni put se pretvara u dobro sređen makadamski. Nekada su tu bile šine, ali je Musolini naredio da se demontiraju, utovare u brod i pošalju u Afriku kako bi se pretopile u duge cevi. Brod je negde u Mediteranu potonuo. Parenzana nije bila zamišljena za ratovanje, nego za trgovanje. Ulice Buja zamenjuje priroda i gusta borova šuma koja osim što nudi svežiji ambijent, svojim mirisom eteričnih ulja kao da regeneriše pluća biciklista. Kasno smo krenuli, bliži se podne, vruće je, ali nas prati orkestar zrikavaca, pa se vrućina oseća, ali ne smeta. Krećemo se ujedno i najvećom uzbrdicom na trasi Parenzane, koja je zbog karakteristika železničke pruge skoro neprimetna, i kao da se penje u beskraj. Zapravo, ozbiljan uspon nekadašnje železničke pruge započeo je još u Sečovlju i dug je tridesetak kilometara do železničke stanice u Grožnjanu. Ujedno ovo je i najviša kota čitave pruge, na 311 metara iznad mora. Do zgrade železničke stanice Grožnjana ispada se iz nekoliko vezanih tunela koji su zarasli u lijane. Sve tako žmirkajući, gledamo u izbledelu crvenu boju nekadašnje čekaonice sa jednim stubom, koja izgleda kao da je neko pravio kulise za film. Ona se nalazi u mestu koje se zove Stanice, kao da visi iznad doline, i spletom okolnosti u privatnom je vlasništvu.
Na ovoj tački, sportski nastrojeni vozači mogu da produže trasom dalje. Ali ko je makar jednom gledao prenos Tour de France, zna da se uvek velika pažnja poklanja kulturi mesta kroz koja prolaze vozači. Dakle, svi zainteresovani za kulturu, istoriju ili doživljaj dobre hrane trebalo bi da se nakratko odvoje od putanje nekadašnje železničke pruge i skrenu na put prema gradiću Grožnjan. Iako je do njega moguće stići i automobilom, upoznavanje Grožnjana iz ugla bicikliste ima posebnu draž. Iza mirnih kamenih kuća i ulica ovaj piktoreskni gradić krije izuzetnu istoriju i posvećenost umetnosti. Tokom sezone, ulice Grožnjana su umetnički prostor pod otvorenim nebom na kojem se smenjuju postavke i koncerti. Za vreme naše posete upoznali smo zaista originalne radove autora Igora Hajdarhodžića. Glumac je postao vajar i bavi se objektima kretanja. Njegovi brodovi su nastali od skupljenog otpada i odbačenih predmeta. U njima su vidljivi mnogi slojevi sećanja na prošla vremena, ali se potencira reciklaža i ekologija u transportu, što je jedan i od lajtmotiva na koji „Planetarijum“ skreće pažnju. Jer naučili smo već, no da ponovimo, misao se prenosi preko dela – ali i kretanjem.
A u nekada siromašnom istarskom zaleđu, zadržala se i posebna tradicija na prvi pogled skromne hrane. Istarska maneštra i domaća pogača su lepota jednostavnosti, ali i efikasan obrok i nužnost biciklizma koji nudi dovoljno energije, a ne predstavljati opterećenje za nastavak putovanja. Oko, nepce i nos jednoglasno proglašavaju Grožnjan za najlepši od svih slikovitih istarskih gradića na brežuljcima, ali put zove i za svega nekoliko minuta evo nas opet na Parenzani u pravcu Motovuna. Lokomotivi, a danas nama, ova deonica je neobično lagana, jer spuštanju prema gradiću Livade, koji je poznat kao centar sveta tartufa, kao da nema kraja. Svi biciklistički vodiči kažu kako je ovaj deo trase nešto najuzbudljivije i neponovljivo što se može doživeti na dva točka, ne samo na Parenzani već najverovatnije i u ovom delu sveta. Iako termometar na kontrolnoj tabli bicikla pokazuje 36 °C, zanimljivo je koliko subjektivni osećaj, tako se čini, ne podržava egzaktne brojke. Kameni mostovi i tuneli se smenjuju kao po taktu bečkog valcera, a čitav put je u senci krošnji istarskog hrasta i bora, hormon sreće se preliva, pa nije čudno da se takve trice kao što je vrućina ni ne osete. Dobro je da ova platforma još uvek ne ume da prenosi mirise, možda tako sačuva deo magije samo za sebe i one koji su je doživeli. Uz lepotu uvek ide i neko, ali treba reći da je ovo ipak tehnički zahtevna vožnja zbog mešavine utabane zemlje i makadama. Pojačana pažnja uz prosečnu fizičku kondiciju je naš topao savet svima koji nakon „Planetarijuma“ krenu ovom deonicom Parenzane.
ZAVRŠJE – PIEMONTE
Do Motovuna u kom ćemo završiti nema još mnogo. Do njega se penje kroz bezbroj maslinjaka, pored još jedne fantastično očuvane stanice. Sladak umor se lako utopi u malvaziji, a posle nje istražujemo lekcije naučene na ovom putu.
Na putu prema pomalo već izvikanom Motovunu, negde na polovini rute, nalazi se još jedno zaboravljeno mesto kojem je početkom prošlog veka voz Parenzana bio jedina brza veza sa civilizacijom. To je Završje ili istarski Piemonte. Danas je to grad praznih starih kamenih kuća u kojem živi svega tridesetak stanovnika. Atmosfera mrtve železnice prodrla je kroz kuće, trgove i u sam život ovog mesta. Samo se brižljivo održavana Crkva Sv. Prima i Felicijana izdvaja iz ovog mrtvila. Neverovatno je da na svega tridesetak kilometara od ovog Završja, na plažama na obali zuji život i vri leto. Još jedna čarolija koju nam Parenzana otkriva.
Nebo nad glavom, more okolo, bisage, ruksak, malo vode, pasoš i dva bicikla. Homo sapiens je svoju potrebu za kretanjem dugo zapisivao u svoje gene. Obrnuo je krug – od prostih zaprežnih kola, preko bicikla, parne mašine, dizel motora do mlaznih aviona; toliko je zagadio svoje okruženje da je ponovo stigao do pogona na sopstvene mišiće – do bicikla. Zato je ovih 120 kilometara rastegnutih na tri dana, a idealno bi bilo investirati pet, dragocena nova dimenzija „road tripa“. Do pre nekoliko meseci kada smo za sedam sati leta prelazili okean, ovaj put deluje čudno. Danas kada nam je virus korona podigao nevidljive granice, individualno putovanje na biciklu je sasvim prihvatljivo. Tri dana, milion utisaka i mnogo slojeva kulture. Pre stotinak godina, ljudima koji su tu živeli dolazak železnice značio je napredak. Međutim, danas, samo jedan vek kasnije, posle dva svetska rata, nakon promena carevina, granica, društvenih uređenja, politike i uverenja, rapidnog tehnološkog razvoja, u ovoj drugoj, krajnje čudnoj deceniji XXI veka, sve je drugačije. Dok gume bicikla protestuju po grubom tucaniku, mi učitavamo sve razmere ideje grofa Petera Valdenštajna, koji je 1888. projektovao prugu čijom trasom smo se kretali. Da, misao se prenosi. I postoje i lokomotive i mostovi koji to odlično rade.
Planetarium by Lidija Piroski 
Pingback: Biciklistička avantura Istrom - Vrele gume