(Shemomechama)
Gutljaj vina iz kvevrija, da omekša grlo. Ukus ovog vina boje jantara je neobičan, drugačiji, pa brzo mora da se proba još jednom. Za njim sledi zalogaj hačapurija koji se još puši i sa sobom donosi vrelinu peći na drva. Pa malo piletine začinjene svanetijskom soli. Evo je i loptica od spanaća sa orasima i narom. Već si sit. Utom se sipa neko drugo vino iz Samegrela. Odlomiš i vrh vrelog hleba iz peći, onaj topli krckavi deo koji se zalepio za grubi zid od šamota. Malo salate. Pa opet neko treće vino. Onda matsoni, čuveni kavkaski jogurt iz keramičke činijice. Jedva dišeš. Probaj megrelijski hačapuri. Diskretno otkopčavaš pantalone. Ne možeš da odoliš kinkaliju.
Sir sulguni 
Loptice od spnaća 
Hleb iz peći 
Matsoni 
Tsolikouri, vinarije Peradze 
Hačapuri 
To je ono što se u Gruziji, ali i u svetu, naziva jedinstvenom rečju – šemomečama (Shemomechama). Mi nemamo reč za ovu pojavu, ali nam je ona ipak dobro poznata svima. Radi se o sledećem fenomenu: „slučajno sam pojeo sve, sit sam, ali sve je ovo toliko ukusno da ne mogu da prestanem“. Čini mi se da upravo tu počinje priča o Gruziji. Gostoprimstvo definiše čitavu kulturu Gruzije. Supra je način života. To je, zapravo, svečana trpeza sa gostima tokom koje se rado i bučno raspravlja o politici, automobilima, pije tradicionalno vino, jede svež sir sa Kavkaza. Sluša se polifona muzika. To je nešto najbliže kavkaskom srcu.
TBILISI
Šetnja po Tbilisiju da omekša noge. Oči su vrlo zauzete. Lutkarsko pozorište „Rezo Gabriadze“ je u srcu starog grada. Ima najveći i najmanji sat u gradu. Umetnik je lično crtao keramiku na fasadi i dao da se na latinskom napiše poruka: „Hajde da plačemo samo dok ljuštimo luk“.
Evo i bezbroj vinarija. Sledi Patrijaršija, a tačno preko puta nje sveže i besprekorno okrečena zgrada najjače političke partije Gruzijski san. Odmah tu je i čuveni pešački Most mira preko reke Mtkvari. Još vinarija. Sit si utisaka, ali ne osećaš noge, želiš još. Zgrada karavan-saraja je u odličnom stanju, Tbilisi je bio na putu svile. U suterenu je bar sa gruzijskim vinima, što je zgodna podudarnost. Glavni grad Gruzije je bio mnogo puta osvajan, paljen do temelja i ponovo građen. Svaki korak je kao na izložbi turbulentne istorije, bogate kulture i nataložene prošlosti: iz neobično avangardno dizajniranog hotela „Stamba“, koji je smešten u zgradi nekadašnje sovjetske štamparije, do sumpornih izvora na kojima je grad nastao tokom jednog kraljevskog lova, preko trga Majdan, na kojem oči hvataju sveže ofarbane tipične drvene balkone Tbilisija. Uz čašu kahetijskog vina, čije ime ne umem da ponovim, preko ograda tih balkona vidimo nevidljivi znak modernih vremena – Airbnb.
Karavan saraj 
Most mira
Čitava romantika je u službi novog, globalnog gospodara. Ima još. U staroj četvrti Suna, na nekoliko stotina metara nalaze se pravoslavna, katolička, jermenska crkva i džamija. U džamiji se zajedno mole i šiiti i suniti. Najeo si se Tbilisija, a ne možeš da se zaustaviš jer bi još svega. Lako se upadne u stanje šemomečame.
KUTAISI
Istraživanje Kutaisija, da omekša fantaziju. Preko Belog mosta na reci Rioni u Kutaisiju, ide se na pijac. Scena kao da je iz nekog dobrog alternativnog sna. Neko bi kazao da je ovo već milion puta napisan kliše, ali… Otkriće pozadinske priče seva kao blic u glavi.
Beli most 
Reka Rioni
Verujem da svi znaju za mit o Jasonu, njegovom brodu „Argo“ i za njegove Argonaute.
Za one sa crno-belim televizorom, evo mali podsetnik:
Današnji grad Kutaisi je bio centar Kolhidskog kraljevstva kojim je vladao kralj Ejet. Njegova ćerka, Medeja, imala je dar vračanja. Boginje Hera i Atina su je izabrale da pomogne njihovom ljubimcu Jasonu, koji je sa 50 izabranih junaka zaplovio na brodu „Argo“ u Kolhidu po zlatno runo. To runo je pripadalo njenom ocu Ejetu, a poticalo je od zlatnog ovna. Jason je morao da dođe do tog runa kako bi povratio vlast (ah… vlast i ta želja za njom!) nad Jolkom koja mu je s pravom pripadala kao nasledniku kralja Kreteja.
Kad je Jason došao u Kolhidu, on se prvo najavio kod kralja Ejeta i zamolio ga je da mu preda zlatno runo. Njegov put ga je vodio preko Crnog mora, uz reku Rioni tačno na ovo mesto.
Po grčkim mitovima, pre otprilike 28 vekova.
Dan u kom smo i mi pronašli svoje zlatno runo, između pijace sa turšijom od praziluka, čačom (komovica na gruzijskom), pekarom koja uz hleb prodaje i dobro vino iz kolhidske prestonice. Hleba i vina iliti telo i krv. Hrišćanstvo u podsvesti. Tačno na mestu na kom se čudesno susreću prošlost i budućnost, na tragu onoga što nam je Pekić davno poručio u svom Zlatnom runu. Glad za ovakvim „pronalascima“ ne može da se dovoljno nahrani. Demon traži još, i još. Ako ovo nije duhovna šemomečama, ne znam šta je. U momentu, dok pišem ovo, pada mi na pamet jedan domaći izraz koji bi mogao da se koristi kao prevod: „neizdrž“!
A danas? Prvo i pre svega, trgni čašicu čače na pijaci. Valja se.
Praziluk u turšiji 
Beli luk iz turšije mi 
Hleb i vino
SVANETI
Uspon na Kavkaz da omekša stres. Ta mitska planina, koja je u vreme starih Grka bila jedan od stubova koji su nosili čitav svet, deli Rusiju i Gruziju. Otprilike kao onaj ledeni zid iz serije „Igre prestola“. Postoji čak i „onaj“ zatarabljen prolaz između dva sveta, između severa i juga. Samo on je u realnosti nešto istočnije. Postoji kao vojni tunel ispod večnog kavkaskog leda, čiju izgradnju je naredio lično Visarionovič, pre sedamdesetak godina. Upravo kroz taj tunel, prošla je vojna oprema za rusko osvajanje Osetije, dela njegove rodne zemlje, posle raspada Sovjetskog Saveza. Otprilike kao u seriji. Ali nastavimo naš uspon do Svanetije Gornje, do gradića Mestija na 1500 m n. v. Znamo već, to smo naučili krećući se kroz kanjon reke Enguri, da nam neće biti dosta dve noći. Kako bi ovoliki put od Tbilisija do Mestije imao smisla, treba ostati najmanje nekoliko dana.
Svanetija ima snažnu lokalnu kulturu, koja je uz autohtoni jezik, potpuno različit od ostalih kartvelijanskih (gruzijskih) jezika, čini potpuno drugačijom od ostatka zemlje. Tokom istorije, ovo je bila teritorija feuda, vendete, polugodišnjeg snega, ostrvskog mentaliteta i gorštačkog načina života. Sve to se savršeno vidi kroz tipičnu arhitekturu. Lokalno stanovništvo je svoje kuće gradilo u obliku čuvenih svanetijskih kula. To je bilo zgodno za vreme velikog snega, kao odbrana od napadača, ali i poreznika. Vozimo satima džip uz Kavkaz. Nemoguće je da smo na planeti Zemlji. Možda je ovo skrivena kamera virtuelne realnosti. Da li nam je dosta čuda? Pa, naravno, da nije. Šemomečama izgleda najbolje dejstvuje kroz doziranu infuziju vina.
Najzanimljivije tek sledi i zove se Ušguli (Ushguli). Najviše naseljeno mesto Evrope. Pod zaštitom je Uneska. Ispod glečera planine Škara sa svojih 5193 m, najvišeg u Gruziji. Uz najmanje jednu čašu suvog crvenog Danieli Napareulija iz regiona Kakheti, naravno, i pogled od milion dolara na vrh Ušba, lamentira se o tome da li je lepši hajking leti ili skijanje zimi. Težak je odgovor na ovu šemomečamu, posebno ako se uzme u obzir da je u centralnom delu Evrope heli-skijanje zabranjeno, a na Kavkazu ne. Ipak, moj glas dobija letnji hajking. Ušguli su, zapravo, četiri sela – Murkmeli, Čažaši, Čvibiani i Žibiani. Njihova imena zvuče kao udar čelika o kamen. Međusobno su udaljena lakom ali bajkovitom šetnjom na 2200 m n. v. Smenjuju se pašnjaci, svanetijske kule i prijateljski lokalci.
Razumevanje svanetijskog jezika nije ni potrebno, jer su moje nove drugarice na putu do crkve Lamarija iz 9. ili 10. veka svojim toplim kavkaskim očima rekle sve. Lako se nađe put do stola prepunog hačapurija, kubdarija, tašmidžabija (topla palenta od belog kukuruznog griza sa rastegljivim sirom), vina iz kvevrija ili već nečega slične kalorijske moći. Dosta? Nije. Ovde je demon šemomečame svoj na svome, pa valja ostati najmanje tri-četiri dana.
DESET SLIČNOSTI GRUZINA I SRBA
Evo sličnosti između naših naroda da omekšaju razlike. Imamo dva potpuno različita jezika. Međutim, uprkos tome, kao i velikoj udaljenosti, našla sam zanimljive sličnosti između Gruzina i Srba.
1) Delimo istu pravoslavnu religiju i kalendar.
2) Slave se dve Nove godine. Redovna i gruzijska/srpska 13. januara.
3) Odnos prema gostu je posebno brižan i pažljiv.
4) Neguje se specifičan odnos i ljubav prema domaćoj rakiji. U Gruziji se zove chacha, priprema je skoro svaka porodica. Na poklon se nosi samo „svoja“, najbolja.
5) Zdravice. Nazdravlja se mnogo i rado. Gaumarjos!
6) Teško neko može ranije da napusti društvo. Dobro atmosfera je zarazna i traje dugo u noć.
7) Kafići i restorani su puni od jutra do kasno noću, i rado i mnogo se sedi za stolom i priča o rakiji, automobilima i politici.
8) Gruzini mnogo vole automobile i nalaze kreativne načine da ih uvezu iz Nemačke ili čak Japana. Pozicija volana је nebitna.
9) I jedni i drugi imamo burnu i tešku istoriju, čije posledice i danas osećamо.
10) Imala bih ja tu još štošta kasti, ali neću. Rekoše mi: „Nemoj, to je politika“.
Klasična šemomečama ili, još bolje, neizdrž.
Za sam kraj svakog putovanja, Planetarium izdvaja najbolje:
NAJBOLJI SMEŠTAJ
Hotel „Stamba“
Mnogi će kazati: „Hotel kao hotel“. Ipak, nije tako. Ljudi sa novcem pokažu maksimum svoje „kreativnosti“ tako što kupe neku od bezdušnih korporacijskih franšiza. „Stamba“ je uložila novac, ali i viziju, kreativnost, a pre svega ideju „izvan kutije“.
RESTORAN
Neformalan, lokalni: restoran Palaty u Kutaisiji
Ko voli fine dining – https://rigidouqan.ge/?lang=en&page=lukmapuri u Tbilisiju, ali i
Shavi Lomi za tradicionalnu a finu kuhinju.
ŠOPING
Ne smete propustiti ručno rađen nakit mladih umetnika po uzoru na antičke komade iz Nacionalnog muzeja. Prava su dragocenost.
https://instagram.com/istoriali_shop?utm_medium=copy_link
JELO
Matsoni supa.
Recept
Matsoni je nadaleko čuveni proizvod od fermentisanog mleka. Na Kavkazu ima mnogo stogodišnjaka, a veruje se zahvaljujući upravo ovoj vrsti kiselog mleka. Kod nas ga zamenjuje najobičnije kiselo mleko iz čaše. Začini su alternativni. Pošto nemamo svanetijsku so i neke lokalne biljke, predlažem malo korijandera i kumina.
Sastojci: kiselo mleko, luk, beli luk, bujon, pirinač, začini.
Izdinstati luk i beli luk. U blender staviti kiselo mleko i bujon (da se ne zgrudva) i malo skuvanog pirinča. Blendirati. Dodati u dinstan luk. Malo kuvati i dodati pred kraj ostatak kuvanog neblendiranog pirinča i začine, kao i so i biber.
Ovo je osnovna verzija, koja se kasnije razrađuje dodatkom jajeta, prepečenog hleba itd. Svaka kuća ima svoju.
Planetarium by Lidija Piroski 